DELANjE I SISTEM SVETA - Razmimoilaženje među stalnim članicama SB

U slučaju bivše Jugoslavije, veliki zaokret su napravile Sjedinjene Države, 1995. godine i bez razloga, Vašington je nametnuo NATO kao produženu ruku UN, s polugama komande koje su potpuno izmicale iz ruku ove međunarodne organizacije.

Intervenciju NATO-a protiv Srbije 1999. nisu odobrile UN, ali jesu očigledno Albanci sa Kosova. Na polju legitimiteta, UN pate od osnovnog razmimoilaženja. U velikom broju slučajeva, stalne članice bile su istovremeno i sudije i tužena strana

*************************

... Legalnost intervencije na Kosovu, 1999. godine, mogla je biti snažno osporena. Postojanje UN ipak ne uklanja sve opasnosti na tom polju. Na kraju XX veka, Sjedinjene Države, snažne u svojoj ogromnoj nadmoći u svim oblastima, pokazuju koliko su došle u iskušenje jednostranošću i mešanjem svojih ličnih interesa s interesima "međunarodne zajednice". Ali obrnuto, zar bez američke moći, delotvornost rezolucija UN, barem u najozbiljnijim slučajevima, ne bi bila još manja nego što jeste? To znači da bedem UN nije baš visok. Pa i, unutar jedne pravne države, pravosudni i pravni sistem samo su amortizer brutalnosti ljudskih odnosa, tek delimično delotvoran. Osnovna nesavršenost svake pravosudne konstrukcije je još upadljivija kada je reč o međunarodnom pravu.

... Legitimitet jednog delanja odnosi se na saglasnost naroda koji je u pitanju. Intervencija koju su vodile Sjedinjene Države u Zalivu 1990 - 1991. godine ne bi imala iste političke efekte da je nije odobrio Savet bezbednosti i da nisu u njoj učestvovale i druge države manje-više simbolično. Bez obzira na to, ona je izazvala mnogo ogorčenja kod arapsko-islamskog stanovništva, što doprinosi objašnjenju fenomena Bin Ladena. Intervenciju NATO-a protiv Srbije 1999. nisu odobrile UN, ali jesu očigledno Albanci sa Kosova.

Nema jedinstva u UN

Međutim, na tom polju legitimiteta, UN pate od osnovnog razmimoilaženja. Na kraju XX veka, sistem Saveta bezbednosti bio je uređen od pet stalnih članica, sa pravom veta: Sjedinjene Države, Sovjetski Savez koji je 1991. godine zamenila Rusija, Kina (najpre predstavljena Formozom, a zatim Narodnom Republikom od 1971. godine), Velika Britanija i Francuska. U velikom broju slučajeva, stalne članice bile su istovremeno i sudije i tužena strana. Ovaj sistem je bio odgovor na težnju da se UN da efikasnost koja je bila strašan nedostatak Društvu naroda (DN). Posebna vlast data silama s pobedničkom reputacijom 1945. godine mogla je da izgleda normalnom ako ne i legitimnom u očima tadašnjeg stanovništva planete. Što svakako nije bio slučaj na kraju XX veka. Japan i Nemačka, osnaženi pristupom klubu velikih ekonomskih sila i velikih demokratija, nisu više bili raspoloženi da beskonačno prihvataju drugorazredni status. Druge zemlje "Trećeg sveta", kao Indija, koju često ocenjuju kao "najveću demokratiju na svetu", ništa manje se ne mire s tim.

Osim čistog rivalstva sila za dobijanjem statusa stalnog člana Saveta bezbednosti postavlja se opšti problem pravde i pravednosti. Osećaj nepravde se širi, unutar jedne populacije, kada se ona smatra žrtvom nejednakog tretmana pred situacijama koje se smatraju sličnim. U arapsko-islamskom svetu, na primer, javno mnjenje je nezadovoljno nejednakošću tretmana država pred kršenjem rezolucija UN. Zašto predstavnici "međunarodne zajednice" zatvaraju oči kada Izrael, ne samo da ne iseljava okupirane teritorije u skladu sa rezolucijom 242 Saveta bezbednosti nego nastavlja svoju politiku naseljavanja, dok izgredi Sadama Huseina odmah izazivaju buru? Uobičajeni odgovor zapadnjaka je, očigledno taj da je Izrael jedna demokratija a da delanja totalitarne vlade u Iraku predstavljaju pretnju miru sasvim drugih razmera nego što je izraelska ekspanzija.

Drugim rečima, makar u očima homogenih zapadnih podsistema, Izrael, suprotno od Iraka, raspolaže spoljnim legitimitetom. Ali dobro se oseća da taj stav - svakako ne bez osnova - ne daje potpun odgovor na pitanje. Daleko od toga. Drugi primer: pre intervencije NATO-a 1999. godine, većina Srba nije razumela zašto su stavljeni na stub srama zbog Kosova, kada su UN vrlo diskretne prema ponašanju Rusije u Čečeniji, Kine na Tibetu ili u Sinđangu, Turske u Kurdistanu, a da ne govorimo o ravnodušnosti "međunarodne zajednice" tokom genocida koji su Crveni Kmeri počinili sedamdesetih godina. "Prema tome da li ćete biti moćni ili slabi, odluke suda će vas učiniti belim ili crnim": ova La Fontenova opaska zvuči isto tako tačno i u međunarodnim poslovima.

Veliki zaokret Amerike

Pored problema legitimiteta Ujedinjenih nacija, nameće se i problem delotvornosti njihovih odluka na šta smo već napravili aluziju. Kada je reč o smanjenju oružanog nasilja, razlikuju se operacije uspostavljanja mira (peace enforcing) i održanja mira (peace keeping), prema njihovom intenzitetu. Pred svakom konkretnom situacijom, treba odrediti ciljeve i razraditi strategiju, objediniti neophodna vojna sredstva i obezbediti njihovo finansiranje. U datom trenutku, ta sredstva su mogla dolaziti samo od članica UN, na osnovu dobrovoljnog učešća. U slučaju rata za oslobođenje Kuvajta, od 1990. do 1991. godine - svakako najambicioznije operacije uspostavljanja mira koja je ikada izvedena nominalno pod pokroviteljstvom UN - koaliciju su konkretno sastavile, od početka do kraja, Sjedinjene Države. Vašington je zatim podneo račun državama kojih se to posredno ili neposredno ticalo, ne ostavljajući im mnogo izbora.

Da Džordž Buš stariji, 1991. godine nije doneo odluku da se potpuno angažuje u toj stvari, nikakva vojna akcija protiv Sadama Huseina ne bi se mogla zamisliti. U slučaju bivše Jugoslavije, veliki zaokret je takođe delo Sjedinjenih Država, 1995. godine ne bez dobrih razloga, Vašington je nametnuo NATO kao produženu ruku UN-a, s polugama komande koje su potpuno izmicale iz ruku ove međunarodne organizacije.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.