ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Распад држава због нестабилности

Безбједност неке државе или групе земаља нераздвојна је од стабилности међународног система у цјелини. Послије 1989. године ово питање се по правилу поставља у вези са распадом неколико држава (Совјетски Савез, Југославија, Ирак...)

Михаил Горбачов у Источном Берлину, 7. октобра 1989, могао је да бира да ли ће да подржи Ериха Хонекера или да одбије да то учини. Урадио је ово друго и резултат се зна - нестала је Источна Њемачка

***********************

Међу често навођеним савременим дефиницијама безбедности, зауставићемо се на оној коју је дао Оле Вевер, због њене крајње општости: то је "способност једног друштва да сачува свој посебни карактер, упркос променљивим условима и стварним или могућим претњама: тачније, она се односи на трајност традиционалних језичких, културних, схема у пољу језика, културе, асоцијација, идентитета и националних и верских пракси, укључујући и неопходне промене које се сматрају прихватљивим".

У Сједињеним Државама, рекло би се да је "прост глобални услов" Устав. Као пример за заједницу која није успостављена као активна јединица и a fortiori политичка јединица, и која је, услед тога, прилично неорганизована у односу на спољашњост, препознаћемо комбинацију језика и Курана као оно што условљава идентитет "арапске нације".

Очување своје нације

... Може се рећи да је Совјетски Савез нестао због судара два неспојива чиниоца: опадајуће "силе постојања" (мање филозофским речима, рекли бисмо слабљење њене меке моћи (софт повер) како је схвата Џозеф С. Нај) и хроничне неспособности прилагођавања, која је последица грешке у производњи, што је врло добро анализирао Џорџ Кенан четрдесетих година XX века, а велики теоретичар какав је Карл Дојч није занемарио у својим анализама. Потреба за безбедношћу, у ширем смислу, сигурно лежи у корену сваког појма "националног интереса", али, као што смо видели, наспрам конкретне ситуације, често је тешко, а понекад и немогуће, тај појам одредити на недвосмислен начин, чак и у дугорочној перспективи. Идеја по којој је национални интерес могуће одредити на апсолутан начин, као предмет који по себи постоји, јер следи из принципа опстанка ентитета, и да они који доносе одлуке само треба да га открију у свакој прилици, тешко се може одбранити. Крајем XX века, интерес Француске у ситуацији коју је створио Слободан Милошевић у српској покрајини Косово, није био ни на који начин очигледан. И шта рећи, на једном сасвим другом нивоу, о појму "културне разлике" који се, међутим, приближава идеји безбедности у најширем смислу те речи?

... Садам Хусеин је изгубио опкладу 1990. године, али се сваки аналитичар међународних односа који хоће да буде објективан мора потрудити да се удаљи од свог природног етноцентризма како би покушао да разуме гледишта других, што никако не значи да мора и да их усвоји.

Интелектуална обавеза децентрирања суштинска је за разумевање проблема идентитета и безбедности. Иако су диктатор из Багдада и Слободан Милошевић били често упоређивани, јасно је да је Милошевић на Косову водио сасвим другачију политику, јер је, са становишта Србије (а не само његовог режима), у питању било очување једне старе нације.

Нестајање држава

Безбедност одређеног субјекта нераздвојива је од стабилности међународног система у целини - или барем од стабилности регионалног подсистема - ма како то подразумевало одређени конзерватизам. После 1989. године, ово питање се по правилу поставља у вези са, стварним или могућим, распадом неколико држава (Совјетски Савез, Југославија, Србија, Ирак...) и његовим последицама.

... Функционализам долази до својих граница и однос снага се не може потпуно одстранити. Довољно је, на пример, анализирати америчку спољну политику за време мандата Била Клинтона, па то постаје јасно, и Стивен М. Волт има право кад каже: "Иако су америчке вође изврсни у вештини заодевања својих поступака у поучне говоре о успостављању светског поретка, већину њих покрећу интереси у најужем смислу речи. Зато крај хладног рата није довео и до краја политике силе, а реализам ће засигурно и даље остати далеко најкорисније оружје нашег интелектуалног арсенала. Волт одмах с правом додаје: "Међутим, реализам не објашњава све, па ће проницљиви вођа мудро поступити ако задржи на уму и постојање осталих парадигми. Независно од стратегијских грешака које су биле почињене, војна интервенција на Косову 1999. године изазвала је стварну нелагодност код многих посматрача који су хтели да остану објективни, зато што је била предузета у име права мешања у унутрашње послове, чије принципе, међутим, Сједињене Државе одбацују на судском плану, и у оквиру легитимитета који су самопрокламовале - неке од њих невољно - земље Aлијансе. Ма каква да су била недела које је српски режим починио, није било тешко, барем ван западног света и у датом тренутку, видети у том рату - који званично то није ни био - израз надмености богатих земаља и средство којим Aмерика још једном потврђује своју моћ.

Навешћемо и пример који осликава појмове рачвања и системске кризе. Михаил Горбачов је у источном Берлину, 7. октобра 1989, могао да бира да ли ће да пружи подршку Ериху Хонекеру или да одбије да то учини. Ова ситуација одговара појму рачвања. Бирајући другу грану алтернативе, Горбачов је покренуо - сигурно тога није био свестан - ланац догађаја који су убрзали пад Совјетског Савеза, а тиме и промену међународног система у целини (системска криза). Да је Горбачов изабрао да подржи Хонекера у репресивном делању (позиција оних који тврде да он није имао избора филозофски се не може бранити), биполарни систем би вероватно опстао још неко неодређено време, с поновним покретањем хладног рата. Овај пример показује како рачвање може да стоји на почетку промене међународног система.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.