DELANjE I SISTEM SVETA - Raspad država zbog nestabilnosti

Bezbjednost neke države ili grupe zemalja nerazdvojna je od stabilnosti međunarodnog sistema u cjelini. Poslije 1989. godine ovo pitanje se po pravilu postavlja u vezi sa raspadom nekoliko država (Sovjetski Savez, Jugoslavija, Irak...)

Mihail Gorbačov u Istočnom Berlinu, 7. oktobra 1989, mogao je da bira da li će da podrži Eriha Honekera ili da odbije da to učini. Uradio je ovo drugo i rezultat se zna - nestala je Istočna Njemačka

***********************

Među često navođenim savremenim definicijama bezbednosti, zaustavićemo se na onoj koju je dao Ole Vever, zbog njene krajnje opštosti: to je "sposobnost jednog društva da sačuva svoj posebni karakter, uprkos promenljivim uslovima i stvarnim ili mogućim pretnjama: tačnije, ona se odnosi na trajnost tradicionalnih jezičkih, kulturnih, shema u polju jezika, kulture, asocijacija, identiteta i nacionalnih i verskih praksi, uključujući i neophodne promene koje se smatraju prihvatljivim".

U Sjedinjenim Državama, reklo bi se da je "prost globalni uslov" Ustav. Kao primer za zajednicu koja nije uspostavljena kao aktivna jedinica i a fortiori politička jedinica, i koja je, usled toga, prilično neorganizovana u odnosu na spoljašnjost, prepoznaćemo kombinaciju jezika i Kurana kao ono što uslovljava identitet "arapske nacije".

Očuvanje svoje nacije

... Može se reći da je Sovjetski Savez nestao zbog sudara dva nespojiva činioca: opadajuće "sile postojanja" (manje filozofskim rečima, rekli bismo slabljenje njene meke moći (soft pover) kako je shvata Džozef S. Naj) i hronične nesposobnosti prilagođavanja, koja je posledica greške u proizvodnji, što je vrlo dobro analizirao Džordž Kenan četrdesetih godina XX veka, a veliki teoretičar kakav je Karl Dojč nije zanemario u svojim analizama. Potreba za bezbednošću, u širem smislu, sigurno leži u korenu svakog pojma "nacionalnog interesa", ali, kao što smo videli, naspram konkretne situacije, često je teško, a ponekad i nemoguće, taj pojam odrediti na nedvosmislen način, čak i u dugoročnoj perspektivi. Ideja po kojoj je nacionalni interes moguće odrediti na apsolutan način, kao predmet koji po sebi postoji, jer sledi iz principa opstanka entiteta, i da oni koji donose odluke samo treba da ga otkriju u svakoj prilici, teško se može odbraniti. Krajem XX veka, interes Francuske u situaciji koju je stvorio Slobodan Milošević u srpskoj pokrajini Kosovo, nije bio ni na koji način očigledan. I šta reći, na jednom sasvim drugom nivou, o pojmu "kulturne razlike" koji se, međutim, približava ideji bezbednosti u najširem smislu te reči?

... Sadam Husein je izgubio opkladu 1990. godine, ali se svaki analitičar međunarodnih odnosa koji hoće da bude objektivan mora potruditi da se udalji od svog prirodnog etnocentrizma kako bi pokušao da razume gledišta drugih, što nikako ne znači da mora i da ih usvoji.

Intelektualna obaveza decentriranja suštinska je za razumevanje problema identiteta i bezbednosti. Iako su diktator iz Bagdada i Slobodan Milošević bili često upoređivani, jasno je da je Milošević na Kosovu vodio sasvim drugačiju politiku, jer je, sa stanovišta Srbije (a ne samo njegovog režima), u pitanju bilo očuvanje jedne stare nacije.

Nestajanje država

Bezbednost određenog subjekta nerazdvojiva je od stabilnosti međunarodnog sistema u celini - ili barem od stabilnosti regionalnog podsistema - ma kako to podrazumevalo određeni konzervatizam. Posle 1989. godine, ovo pitanje se po pravilu postavlja u vezi sa, stvarnim ili mogućim, raspadom nekoliko država (Sovjetski Savez, Jugoslavija, Srbija, Irak...) i njegovim posledicama.

... Funkcionalizam dolazi do svojih granica i odnos snaga se ne može potpuno odstraniti. Dovoljno je, na primer, analizirati američku spoljnu politiku za vreme mandata Bila Klintona, pa to postaje jasno, i Stiven M. Volt ima pravo kad kaže: "Iako su američke vođe izvrsni u veštini zaodevanja svojih postupaka u poučne govore o uspostavljanju svetskog poretka, većinu njih pokreću interesi u najužem smislu reči. Zato kraj hladnog rata nije doveo i do kraja politike sile, a realizam će zasigurno i dalje ostati daleko najkorisnije oružje našeg intelektualnog arsenala. Volt odmah s pravom dodaje: "Međutim, realizam ne objašnjava sve, pa će pronicljivi vođa mudro postupiti ako zadrži na umu i postojanje ostalih paradigmi. Nezavisno od strategijskih grešaka koje su bile počinjene, vojna intervencija na Kosovu 1999. godine izazvala je stvarnu nelagodnost kod mnogih posmatrača koji su hteli da ostanu objektivni, zato što je bila preduzeta u ime prava mešanja u unutrašnje poslove, čije principe, međutim, Sjedinjene Države odbacuju na sudskom planu, i u okviru legitimiteta koji su samoproklamovale - neke od njih nevoljno - zemlje Alijanse. Ma kakva da su bila nedela koje je srpski režim počinio, nije bilo teško, barem van zapadnog sveta i u datom trenutku, videti u tom ratu - koji zvanično to nije ni bio - izraz nadmenosti bogatih zemalja i sredstvo kojim Amerika još jednom potvrđuje svoju moć.

Navešćemo i primer koji oslikava pojmove račvanja i sistemske krize. Mihail Gorbačov je u istočnom Berlinu, 7. oktobra 1989, mogao da bira da li će da pruži podršku Erihu Honekeru ili da odbije da to učini. Ova situacija odgovara pojmu račvanja. Birajući drugu granu alternative, Gorbačov je pokrenuo - sigurno toga nije bio svestan - lanac događaja koji su ubrzali pad Sovjetskog Saveza, a time i promenu međunarodnog sistema u celini (sistemska kriza). Da je Gorbačov izabrao da podrži Honekera u represivnom delanju (pozicija onih koji tvrde da on nije imao izbora filozofski se ne može braniti), bipolarni sistem bi verovatno opstao još neko neodređeno vreme, s ponovnim pokretanjem hladnog rata. Ovaj primer pokazuje kako račvanje može da stoji na početku promene međunarodnog sistema.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.