ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Повеља Уједињених нација је само фасада

Да ли се међународни систем креће ка насилном распарчавању и нестајању човјечанства, због постојања оружја за масовно уништење? Крај хладног рата није отклонио предметност овог питања. Људи су и даље осуђени да живе под пријетњом апокалипсе, коју ће сами изазвати.

Питање међународне расподјеле добити ваљало би разматрати у оквиру опште теорије односа снага. Потпуна једнакост међу државама суштински не постоји

****************************

Једнакост држава-нација, саставних јединица међународног система, јесте и може бити само формална норма, никако и суштинска. У међународној игри и даље влада интеракција силе, па тиме и богатства. Савршено међународно право, нека врста општег друштвеног уговора, може да представља само мање-више плодну апстракцију за разумевање стварног света.

"Центар међународних односа", пише Ремон Aрон, "то су (...) везе које смо назвали међудржавним, оне чији су учесници јединице као такве.

Међу државне везе се изражавају у специфичним понашањем личности које ћу, симболично, назвати дипломата и војник. Два човека, само двојица, делају не више као било који члан, већ као представници заједница којој припадају: амбасадор на дужности је политичка заједница у чије име говори; војник на бојном пољу је политичка заједница у чије име убија себи сличног."

Криза између Сјевера и Југа

Наиме, он је одговоран пре свега својој заједници, и према њој се усмеравају сва његова пажња дужности. Политичке јединице, као последицу своје историје, носе системе вредности једним делом неспојиве, који су, у савремено доба, обично скривени иза фасаде увреженог речника, као што је Повеља Уједињених нација. Државници користе ова размимоилажења као једно од расположивих средстава за "манипулисање" људима. Aко хоће да потрају, њихов морал пре свега мора узети облик морала одговорности (Verantwortunsethik) пре него морала убеђења (Gesinnunegethik) према терминологији Макса Вебера. Другим речима, државник је обавезан да процењује последице свог делања. Код њега, Макијавели добија предност над Кантом.

У тим условима, сушта правда као таква не може се посматрати као неопходан услов за структурну стабилност међународног система; свакако много мање него у оквиру политичке јединице. На пример, идеје у доба деколонијализације и у периоду који је следио, које су хтеле да покажу да би било потребно прерасподелити међународна богатства не би ли се избегао трећи светски рат између "Севера" и "Југа", почивају на погрешној аналогији између унутрашње и спољашње политике. Питање међународне расподеле добити ваљало би разматрати у оквиру опште теорије односа снага, чији је само један део обрађен касније у овом одељку.

У књизи Стенлија Хофмана коју смо више пута наводили, аутор се пита о односу морала и међународне политике. Он закључује следеће: допадало се то или не филозофима који трагају за савршеним концептуалним системима, моралност на међународном нивоу може се састојати само од нечистог збира императива и утилитаристичких прорачуна. Императиви не могу бити категорични као Божје заповести, али је утилитаристички прорачун сувише непрецизан, те га морају ублажити неке врсте препорука, које барем имају ту предност да показују један општи правац (на пример, у вези са правима човека).

Aко у најширем смислу, структурна стабилност система не почива на законима, од чега она зависи? Пре него што назначимо одговор, примећујемо да се под "катастрофама" подразумевају ратови. Та реч је овде двоструко прикладна. Најпре, својим очигледним конотацијама. Затим и зато што, после рата, облик међународног система често подлеже коренитим променама. Aли, то није увек случај: циљ неких ратова је да очувају постојећи поредак (мислимо на класичну Европу); насупрот томе, до преображаја међународног система може доћи и без рата, као што се десило - барем кад су питању велике силе - после пада совјетског царства од 1989. до 1991. године. Ваља у сваком случају истаћи аналогију између револуције и рата...

Крај хладног рата

... У историјској стварности десило се да је постојеће динамично стање кренуло у правцу који Кремљ није очекивао. Стога "споразуми на Јалти" нису спречили извесну демократизацију комунистичке Пољске. Други је пример постепене мутације, али под утицајем делања пре свега економских и друштвених сила, чак и пре хладног рата: диференцијација земаља "Трећег света" постепено је, али дубоко, преобразила осетљиву структуру међународног система.

Ова кратка разматрања илуструју и општост и сложеност концепта balance of power у међународном систему. Иако смо се ограничили на питања рата и мира и нисмо се бавили снагама које управљају међународном расподелом профита. Разумљиво је, међутим, зашто се расправе из осамдесетих година XX века о последицама неравнотеже снага у Европи, нису завршиле једноставним и непорецивим ставовима. Није само мир, узет као не-рат, био у игри. У игри је било и питање могућих преображаја без "катастрофе" самог система, под делањем два опречна претходно анализирана кретања. Коначно, била је реч о будућности самосталности - или, да кажемо, независности - датих политичких јединица.

Да ли се међународни систем креће ка насилном распарчавању и нестајању човечанства, због постојања оружја за масовно уништење? Крај хладног рата није отклонио предметност овог питања. Људи су и даље осуђени да живе под претњом апокалипсе коју ће сами изазвати. Политичке јединице ће морати да се уче новим облицима односа, без претходних примера у историји како би смањиле ризик, али вероватно неће успети да га у потпуности уклоне. Биће то прави изазов за самоорганизацију људских друштава.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.