DELANjE I SISTEM SVETA - Povelja Ujedinjenih nacija je samo fasada

Da li se međunarodni sistem kreće ka nasilnom rasparčavanju i nestajanju čovječanstva, zbog postojanja oružja za masovno uništenje? Kraj hladnog rata nije otklonio predmetnost ovog pitanja. Ljudi su i dalje osuđeni da žive pod prijetnjom apokalipse, koju će sami izazvati.

Pitanje međunarodne raspodjele dobiti valjalo bi razmatrati u okviru opšte teorije odnosa snaga. Potpuna jednakost među državama suštinski ne postoji

****************************

Jednakost država-nacija, sastavnih jedinica međunarodnog sistema, jeste i može biti samo formalna norma, nikako i suštinska. U međunarodnoj igri i dalje vlada interakcija sile, pa time i bogatstva. Savršeno međunarodno pravo, neka vrsta opšteg društvenog ugovora, može da predstavlja samo manje-više plodnu apstrakciju za razumevanje stvarnog sveta.

"Centar međunarodnih odnosa", piše Remon Aron, "to su (...) veze koje smo nazvali međudržavnim, one čiji su učesnici jedinice kao takve.

Među državne veze se izražavaju u specifičnim ponašanjem ličnosti koje ću, simbolično, nazvati diplomata i vojnik. Dva čoveka, samo dvojica, delaju ne više kao bilo koji član, već kao predstavnici zajednica kojoj pripadaju: ambasador na dužnosti je politička zajednica u čije ime govori; vojnik na bojnom polju je politička zajednica u čije ime ubija sebi sličnog."

Kriza između Sjevera i Juga

Naime, on je odgovoran pre svega svojoj zajednici, i prema njoj se usmeravaju sva njegova pažnja dužnosti. Političke jedinice, kao posledicu svoje istorije, nose sisteme vrednosti jednim delom nespojive, koji su, u savremeno doba, obično skriveni iza fasade uvreženog rečnika, kao što je Povelja Ujedinjenih nacija. Državnici koriste ova razmimoilaženja kao jedno od raspoloživih sredstava za "manipulisanje" ljudima. Ako hoće da potraju, njihov moral pre svega mora uzeti oblik morala odgovornosti (Verantwortunsethik) pre nego morala ubeđenja (Gesinnunegethik) prema terminologiji Maksa Vebera. Drugim rečima, državnik je obavezan da procenjuje posledice svog delanja. Kod njega, Makijaveli dobija prednost nad Kantom.

U tim uslovima, sušta pravda kao takva ne može se posmatrati kao neophodan uslov za strukturnu stabilnost međunarodnog sistema; svakako mnogo manje nego u okviru političke jedinice. Na primer, ideje u doba dekolonijalizacije i u periodu koji je sledio, koje su htele da pokažu da bi bilo potrebno preraspodeliti međunarodna bogatstva ne bi li se izbegao treći svetski rat između "Severa" i "Juga", počivaju na pogrešnoj analogiji između unutrašnje i spoljašnje politike. Pitanje međunarodne raspodele dobiti valjalo bi razmatrati u okviru opšte teorije odnosa snaga, čiji je samo jedan deo obrađen kasnije u ovom odeljku.

U knjizi Stenlija Hofmana koju smo više puta navodili, autor se pita o odnosu morala i međunarodne politike. On zaključuje sledeće: dopadalo se to ili ne filozofima koji tragaju za savršenim konceptualnim sistemima, moralnost na međunarodnom nivou može se sastojati samo od nečistog zbira imperativa i utilitarističkih proračuna. Imperativi ne mogu biti kategorični kao Božje zapovesti, ali je utilitaristički proračun suviše neprecizan, te ga moraju ublažiti neke vrste preporuka, koje barem imaju tu prednost da pokazuju jedan opšti pravac (na primer, u vezi sa pravima čoveka).

Ako u najširem smislu, strukturna stabilnost sistema ne počiva na zakonima, od čega ona zavisi? Pre nego što naznačimo odgovor, primećujemo da se pod "katastrofama" podrazumevaju ratovi. Ta reč je ovde dvostruko prikladna. Najpre, svojim očiglednim konotacijama. Zatim i zato što, posle rata, oblik međunarodnog sistema često podleže korenitim promenama. Ali, to nije uvek slučaj: cilj nekih ratova je da očuvaju postojeći poredak (mislimo na klasičnu Evropu); nasuprot tome, do preobražaja međunarodnog sistema može doći i bez rata, kao što se desilo - barem kad su pitanju velike sile - posle pada sovjetskog carstva od 1989. do 1991. godine. Valja u svakom slučaju istaći analogiju između revolucije i rata...

Kraj hladnog rata

... U istorijskoj stvarnosti desilo se da je postojeće dinamično stanje krenulo u pravcu koji Kremlj nije očekivao. Stoga "sporazumi na Jalti" nisu sprečili izvesnu demokratizaciju komunističke Poljske. Drugi je primer postepene mutacije, ali pod uticajem delanja pre svega ekonomskih i društvenih sila, čak i pre hladnog rata: diferencijacija zemalja "Trećeg sveta" postepeno je, ali duboko, preobrazila osetljivu strukturu međunarodnog sistema.

Ova kratka razmatranja ilustruju i opštost i složenost koncepta balance of power u međunarodnom sistemu. Iako smo se ograničili na pitanja rata i mira i nismo se bavili snagama koje upravljaju međunarodnom raspodelom profita. Razumljivo je, međutim, zašto se rasprave iz osamdesetih godina XX veka o posledicama neravnoteže snaga u Evropi, nisu završile jednostavnim i neporecivim stavovima. Nije samo mir, uzet kao ne-rat, bio u igri. U igri je bilo i pitanje mogućih preobražaja bez "katastrofe" samog sistema, pod delanjem dva oprečna prethodno analizirana kretanja. Konačno, bila je reč o budućnosti samostalnosti - ili, da kažemo, nezavisnosti - datih političkih jedinica.

Da li se međunarodni sistem kreće ka nasilnom rasparčavanju i nestajanju čovečanstva, zbog postojanja oružja za masovno uništenje? Kraj hladnog rata nije otklonio predmetnost ovog pitanja. Ljudi su i dalje osuđeni da žive pod pretnjom apokalipse koju će sami izazvati. Političke jedinice će morati da se uče novim oblicima odnosa, bez prethodnih primera u istoriji kako bi smanjile rizik, ali verovatno neće uspeti da ga u potpunosti uklone. Biće to pravi izazov za samoorganizaciju ljudskih društava.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.