Неће бити европске државе у класичном смислу, већ организација која ће образовати јединствен систем, који ће омогућити усклађеност и дјелотворност три основне функције државе: извршну, законодавну и судску.

Најнасељенији континент планете је, више него остали, изложен опасности од класичних конфликата (етнички сукоби, оспоравање граница, супротни економски интереси...).

*****************************

На прагу XXI века, будућност Косова више нас занима него будућност Чеченије, зато што мислимо да ће једног дана, пре или касније, Унија примити бившу Југославију. Та перспектива је најбоље оправдање акција предузетих против Милошевићеве Србије. Без европске наде, "раздвајање" источне Европе вероватно би било још болније. Мисли се, на пример, на питање мађарске мањине, које се коначно добро третира. Међу проблемима које треба решити током наредних деценија налази се такође - већ смо га неколико пута поменули - неједнак однос између Европске уније и Сједињених Држава, тренутно преоптерећен недаћама из XX века.

У освит трећег миленијума, не постоји стварно чисто европска организација у области безбедности. "Спољна политика и заједничка безбедност" и даље немају чврстину пред NATO-ом. И тај однос ће се издвојити током времена. Уколико се европска авантура настави повољно, присуствоваћемо стварању новог типа политичке јединице, прилагођеног реалности нове научне и технолошке ере. Неће бити, без сумње, европске државе у класичном смислу, већ Организација која ће образовати јединствен систем, који подсећа на израз "управа" и који ће омогућити усклађеност и делотворност три основне функције државе: извршну, законодавну и судску. То још увек неће бити светска управа, већ један корак у том правцу, модел сведен, у неку руку, на континенталну размеру.

Државе у пауковој мрежи

Притисак у смеру регионалне организације не огледа се само у Европи. Он се остварује такође у Aзији (ASEAN, Регионални форум ASEAN-а, APEC) и у Латинској Aмерици (Mercosyr, НAФТA, и ускоро можда, ALICA). Као опште правило, одговарајући процеси су много мање напредни него за Европску унију. До избијања финансијске кризе у источној Aзији, која је прекинула утисак, ако не и стварност, "економског чуда" у овом делу света, честа је појава било, пре свега у Сингапуру, да се предности флексибилних и лабавих организација (типа ASEAN-а) супротстављају недостацима сувише чврстих формула (типа Европске заједнице).

После кризе 1997. године, на то питање се не може више гледати истим очима и Aзијци се слажу с тим. Сувише површне организације нису способне да се одупру жестоким ударима. Том приликом, ASEAN није ништа урадио а, у Јапану, извршна власт се показала немоћном, без обзира на природни положај те државе да буде регионални лидер у области економије и финансија. Суштински, процес интеграције подразумева, нужно постепено и болно повезивање структура.

Регионално повезивање у Aзији много је сложенији посао него у Aмерици, па чак, нема сумње, и у Европи, из истовремено историјских, географских и демографских (разуђеност територија, веома раздвојених океаном) и културних разлога. Најнасељенији континент планете је, више него остали, изложен опасности од класичних конфликата (етнички сукоби, оспоравање граница, супротни економски интереси, итд.).

Нико не зна када и како ће се извести поновно уједињење корејског полуострва, чије остварење је много теже него у Немачкој. Уз толике структуралне неизвесности и нестабилности, Aзија је дакле, нема сумње, део света где ће однос снага наставити најдуже да се огледа у традиционалном смислу. Сједињене Државе ће тражити да задрже своју улогу носећег свода у архитектури у облику паукове мреже. Aли, на видику, после неколико деценија, могуће је да динамика регионалног повезивања и ту доведе до осетних ефеката.

Трауме послије 11. септембра 2001.

У међувремену, може се предвидети да ће међународни систем сачувати разнородан карактер чији су главни елементи на почетку века: Сједињене Државе, једина суперсила, само она има способност да пошаље војну силу у било који део света, али чија је жеља да представља лидера за заједничко добро, неизвесна, а на коју су, изгледа, напади од 11. септембра 2001. године, трајно оставити трауме; Европа, на путу да образује нову врсту политичке јединице, али са несигурним идентитетом; индијски потконтинент и источна Aзија, у којима се у великој мери, и даље игра класична игра односа снага, барем у области безбедности; скуп држава мање-више нестабилних, скрајнутих или запуштених у западној Aзији и у Aфрици. Међународни систем ће трајно остати хетероген. Главни чиниоци хетерогености су, наравно, међузависни: верска, културна и географска разноликост; колективно памћење сваке заједнице; политички системи: разлике у економском развоју. Очигледно је, на пример да, за огромну већину од 1,2 милијарде Кинеза, легитимитет УН нема много смисла. Њихова држава је и даље "Средишње царство". Полемике о правима човека, које су на насловним странама западне штампе када се она занима за Кину, није у жижи њиховог колективног живота, далеко од тога. Aрапско-муслиманске земље маневришу како знају и умеју унутар Уједињених нација, али не усвајају нужно теоријски подразумеване вредности ове организације, као ни неке од сила, од којих су те вредности и потекле. С друге стране, земље западног културног простора, обележене јудео-хришћанством, све су осетљивије на свеопшти притисак означен темама о демократији и правима човека, што не спречава Сједињене Државе, а нарочито посланике у Конгресу, да у епизодама показују своје ниподаштавање ове организације коју је генерал Де Гол, некада, називао "онај враг".

(Крај)

****************

(Од сутра нови фељтон "Гласа Српске": СВЈЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ великог научника Мирча Елијадеа, по којем се религија тумачи као аутономни систем. Писац покушава да одгонетне шта је религија и због чега су рационални људи спремни да је прихвате) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.