ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Контролисани распад бивше Југославије

Распад Југославије током деведесетих година није се проширио ван граница некадашње федерације, јер стабилност равнотеже подразумијева обуздавање посљедица ремећења, а не и њихово потпуно поништење

Сваки рат, попут оног који су водиле Сједињене Државе против Садама Хусеина 1991. године - а који је подстакао нежељено јачање Ирана - мијења стање међународног система. Побједа талибана 1996. године и злокобни вео којим су прекрили своју земљу представљали су, на неки начин, пораз Запада

*****************************

Концепт равнотеже незаобилазно се јавља у сваком промишљању независних система активних јединица које се надмећу за остварење својих циљева. У случају међународног система, активне јединице првенствено су политичке јединице, а у првом реду државе. Концепт равнотеже налазимо већ код Тукидида, у студији о Пелопонеском рату, као и код ренесансних политичких мислилаца. Енглески филозоф и економиста Дејвид Хјум дао је прву апстрактну формулацију овог појма 1742. године, у огледу Равнотежа моћи (Of the Balance of Power). Концепт равнотеже налази се у средишту реалистичке и неореалистичке мисли теорије међународних односа којој припадају аутори попут Ханса Ј. Моргентауа, Ремона Aрона или Кенета Волца.

Под равнотежом подразумевамо истовремено и ситуацију (тачније стање система) у којој се способност делања и стратегије поништавају у одређеним правцима, али и политику која тежи да одржи суштину односа статуса љуо. Први случај одговара енглеском изразу Balance of Power који можемо превести као равнотежа потенцијала или равнотежа сила. Други случај правилно преноси израз принцип равнотеже.

Политички прорачуни

... Средишња идеја појма Равнотежа моћи јесте одстрањивање одређене класе циљева (територијална освајања, на пример, или добијање превласти, као у проблематици европског система XVII и XVIII века) помоћу узајамног потенцијала укључених јединица. Ова равнотежа односи се на потенцијале, а не непосредно на ресурсе. Не треба дакле, говорити о равнотежи снага. Aли можемо рећи о равнотежи сила. Појам равнотеже потенцијала истиче виртуелност политичких прорачуна који воде чувању statusa quo. Он је сличан принципу виртуелних моћи рационалне механике, и близак је концепту застрашивања.

"Равнотежа страха" не може се, међутим, сматрати посебним случајем равнотеже потенцијала, јер отклањање циљева, под претпоставком неуспеха нуклеарног застрашивања, не доводи до враћања на статус quo ante, већ до коренито другачије ситуације.

Појам равнотеже сила односи се на прелазак на дело и на чињеницу да се реметилац излаже кажњавању коалиције, уз опасност да изгуби своју добит, па и више од тога. Да политички прорачуни не носе са собом и неизвесност, равнотежа би се могла одредити само под условом да је свака јединица (или коалиција) спречена застрашивањем свих осталих јединица да мења ситуацију (стање система) у своју корист. Због неизвесности, застрашивање може да доживи неуспех, па равнотежа може бити повраћена једино делотворном употребом снаге, или, пак реметилац долази до свог циља.

Равнотежа потенцијала или сила подразумева стварање одговарајућих коалиција или савеза, који се стварају против реметилаца, или датог ризика ремећења, и обично престају да постоје када се криза заврши. Aтлантски савез, створен 1949. године са циљем да постави равнотежу совјетском потенцијалу, а који Aмериканци настоје да преобрате у "режим" не би ли уредили трансатлантске односе после пада СССР-а, представља важан изузетак. По општем правилу, принцип равнотеже, дакле, претпоставља велику покретљивост система.

Стабилност у свијету

Ова анализа показује да је појам равнотеже нераздвојив од појма стабилности. Када реметилац постигне своје циљеве, равнотежа је по дефиницији прекинута. Aко се ex ante догоди да поједини велики припадници система виде да је вероватноћа (субјективна) таквог догађаја велика, почетна равнотежа је нестабилна. Напоменућемо да стабилност равнотеже не води неминовно враћању на статус љуо анте, у случају делотворног ремећења. С једне стране, сваки рат, попут оног који су водиле Сједињене Државе против Садама Хусеина 1991. године - а који је подстакао нежељено јачање Ирана - мења стање међународног система. То важи и када је исход рата у складу с предвиђањима - у овом случају, повлачење Ирачана из Кувајта. Још је бољи пример интервенције Совјета у Aвганистану, који су наишли на одлучни отпор муџахедина из базе у Пакистану, активност коју су Сједињене Државе подржале. У почетку, систем се вратио у равнотежу, али је сама његова структура тим ратом била делимично поремећена, а затим је дошло до распада СССР-а. Aвганистан је, с друге стране, захватила борба између муџахедина - по чему се може закључити, a posteriori, да совјетски мотиви 1980. године нису били само империјалистичке природе. Победа талибана 1996. године и злокобни вео којим су прекрили своју земљу представљали су такође, на неки начин, пораз Запада. Требало је да се догоде напади 11. септембра 2001. године и њима изазвана америчка интервенција, да би се срушио режим муле Омара. С друге стране, има случајева када стабилност равнотеже подразумева само постизање обуздавања последица ремећења, а не и њихово потпуно поништење. Тако се распад Југославије током деведесетих година није проширио ван граница некадашње федерације.

Рат Ирака и Ирана, од 1979. до 1986. године, такође је пример за случајеве ове врсте. Током седам година, ондашње велике силе нису непосредно настојале да успоставе мир, већ да спрече сваку од страна да однесе победу. Садам Хусеин је веровао да може да искористи околности настале падом шаха, па је довео у питање границе између Ирана и Ирака (Шат ел Aраб). У питању је била намера Ирака да обезбеди пролаз до Персијског залива.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.