Часопис Друштва СВЕТОГ СAВЕ Братство - од 1887. до 1941. године (II)

Просвјетитељско дјело Мушицкога

Византијска је књижевност живела међу калуђерима, и осим ретких изузетака, бавила се црквеним пословима и потребама  и искључиво црквеним васпитањем. До душе, оба су ова књижевна правца тежила једној истој цељи, а та је била у умственој образованости народној, али су оба свој задатак вршила начинима супротним и покретном силом, која није била ни сродна, ни једнака

Оваква су два књижевна правца образована била у Срба до пред крај прошлога века. У Грчој је епоха омировска одмењена и заступљена била епохама лирском, драматском, историчком, александријском и византијском, једном за другом. У Срба је епоха омировска живела успоредо с епохом византијском, крећући се свака у својој одвојеној и засебној средини. Омировска је књижевност у Срба живела међу народом, служила се његовим језиком; она је собом управљала умствено, а у неку руку и политичко васпитање народно; народ је, при том, био здрав, али остављен сам својим силама, десивши се на страни од великих саобраћајних путова, далеко од утицаја тадашњега јевропског света.

Византијска је књижевност живела међу калуђерима, и осим ретких изузетака, бавила се црквеним пословима и потребама искључиво црквеним васпитањем. До душе, оба су ова књижевна правца тежила једној истој цељи, а та је била у умственој образованости народној, али су оба свој задатак вршила начинима супротним и покретном силом, која није била ни сродна, ни једнака. Није се могло избећи, да се та два правца не сукобе, а у том случају један је од њих морао подлећи. 

Искочила искра живота

И тај сукоб, који се спремао вековима, у ствари се догодио на крају прошлога века. Калуђер се морао поклонити пред народним певачем, и морао је овоме последњем уступити и своје место и своја раније задобивена права. Чудновати и неплодни дуализам, који смо горе обележили, и који је толико дуго без користи живео, морао се свршити најпростијим и најразумнијим начином, победом народнога језика у умственоме животу народа српског.

A из тога, дотле непознатог трења, сукобом је искочила у српској књижевности први пут искра живота, постала је књижевна појезија српска.

Први песници, који почињу ред у српској књижевности, јесу: Лукијан Мушицки и Сима Милутиновић, У њиховим се списима види најплеменитија ревност, да даду правац народном васпитању, да негују народно осећање српско.

Они су се први одлучили, да ступе на ново земљиште, да се смело подухвате, да у књижевности крче нове путеве. И доиста путовима је њиховим пошло много следбеника и подражавалаца.

Међу тим дела ове двојице песника, који су у сваком погледу знатни људи, носила су у себи јасне знаке онога стања ствари, у коме су сами никли или остали. И то је још један пут показивало, како је тешко било на један пут преломити с предањима, која су своју старину вековима рачунала.

 Међу Србе са угарским знањем

Лукијан Мушицки (1777.-1837.), православни српски владика у Угарској, пошто је прошао класичне студије у угарским школама и пошто се напојио ондашњом немачком књижевношћу, нашао је да се песничке потребе народа српског могу намирити књижевном појезијом по начину Хорација и Клопштока. Облици и начини латинскога класичарства потпуно завладаше његовим укусом. Појезија, којом је овај човек српску књижевност обдарио, доиста је показивала и дубоку ученост и искрено родољубље, али је по форми својој била сувише свечана спрам онога начина, на који се српски народ био навикао у својим умственим производима. Питање о језику било је већ, за живота Л. Мишицкога, и положено и одлучено.

A Л. Мушицки се није могао одлучно изјавити, на коју ће страну. Никада се он није искрено изјавио ни за словенски, ни за народни језик; он је, шта више, препоручивао и један и други. Словенски језик и српски језик, писао је и певао он, два су пут к једној цељи. Он је признавао да је народни језик огледало духа народнога, а за словенски је мислио, да, као старији, као заштићиван од цркве, као језик који је већ умствено обрађен, треба да сачува своје место покрај народнога српског језика. Он је говорио да нити словенски језик искључиво припада цркви, нити опет српски народни језик искључиво припада колиби.

Место, дакле, да избере један који год, он се изјаснио да обадва, и доиста се, у својим књижевним делима, и једним и другим на обред служио. Калуђеру није било лако, да језик црквени принесе потпуно на жртву; а кад већ није имао куд, он се изјашњавао, да узима под једнако два супротна језика, који су један други искључивали.

Доситеј је први јасно и разговетно прогласио да за основу опредељивања народности ваља узети језик, и да сви они који један исти језик говоре, чине једну исту народност. Он је мислио, да народност и може и мора обухватити све оне који исти језик говоре, па били они православни, били католици, били мухамедовци.

                                     (Наставиће се)  

Доситеј

Што се тиче питања о јединству народа српског, народа који је и сувише подлегао верозаконском и религиозном сепаратизму, Мушицки је стао уз идеје Доситијеве, али с извесним ограничењем, и опет водећи рачуна од чисто религиозних идеја. У питању народности Доситеј није никако узимао у рачун разлике, које су створене различитошћу веровања и исповести.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.