Časopis Društva SVETOG SAVE Bratstvo - od 1887. do 1941. godine (II)

Prosvjetiteljsko djelo Mušickoga

Vizantijska je književnost živela među kaluđerima, i osim retkih izuzetaka, bavila se crkvenim poslovima i potrebama  i isključivo crkvenim vaspitanjem. Do duše, oba su ova književna pravca težila jednoj istoj celji, a ta je bila u umstvenoj obrazovanosti narodnoj, ali su oba svoj zadatak vršila načinima suprotnim i pokretnom silom, koja nije bila ni srodna, ni jednaka

Ovakva su dva književna pravca obrazovana bila u Srba do pred kraj prošloga veka. U Grčoj je epoha omirovska odmenjena i zastupljena bila epohama lirskom, dramatskom, istoričkom, aleksandrijskom i vizantijskom, jednom za drugom. U Srba je epoha omirovska živela usporedo s epohom vizantijskom, krećući se svaka u svojoj odvojenoj i zasebnoj sredini. Omirovska je književnost u Srba živela među narodom, služila se njegovim jezikom; ona je sobom upravljala umstveno, a u neku ruku i političko vaspitanje narodno; narod je, pri tom, bio zdrav, ali ostavljen sam svojim silama, desivši se na strani od velikih saobraćajnih putova, daleko od uticaja tadašnjega jevropskog sveta.

Vizantijska je književnost živela među kaluđerima, i osim retkih izuzetaka, bavila se crkvenim poslovima i potrebama isključivo crkvenim vaspitanjem. Do duše, oba su ova književna pravca težila jednoj istoj celji, a ta je bila u umstvenoj obrazovanosti narodnoj, ali su oba svoj zadatak vršila načinima suprotnim i pokretnom silom, koja nije bila ni srodna, ni jednaka. Nije se moglo izbeći, da se ta dva pravca ne sukobe, a u tom slučaju jedan je od njih morao podleći. 

Iskočila iskra života

I taj sukob, koji se spremao vekovima, u stvari se dogodio na kraju prošloga veka. Kaluđer se morao pokloniti pred narodnim pevačem, i morao je ovome poslednjem ustupiti i svoje mesto i svoja ranije zadobivena prava. Čudnovati i neplodni dualizam, koji smo gore obeležili, i koji je toliko dugo bez koristi živeo, morao se svršiti najprostijim i najrazumnijim načinom, pobedom narodnoga jezika u umstvenome životu naroda srpskog.

A iz toga, dotle nepoznatog trenja, sukobom je iskočila u srpskoj književnosti prvi put iskra života, postala je književna pojezija srpska.

Prvi pesnici, koji počinju red u srpskoj književnosti, jesu: Lukijan Mušicki i Sima Milutinović, U njihovim se spisima vidi najplemenitija revnost, da dadu pravac narodnom vaspitanju, da neguju narodno osećanje srpsko.

Oni su se prvi odlučili, da stupe na novo zemljište, da se smelo poduhvate, da u književnosti krče nove puteve. I doista putovima je njihovim pošlo mnogo sledbenika i podražavalaca.

Među tim dela ove dvojice pesnika, koji su u svakom pogledu znatni ljudi, nosila su u sebi jasne znake onoga stanja stvari, u kome su sami nikli ili ostali. I to je još jedan put pokazivalo, kako je teško bilo na jedan put prelomiti s predanjima, koja su svoju starinu vekovima računala.

 Među Srbe sa ugarskim znanjem

Lukijan Mušicki (1777.-1837.), pravoslavni srpski vladika u Ugarskoj, pošto je prošao klasične studije u ugarskim školama i pošto se napojio ondašnjom nemačkom književnošću, našao je da se pesničke potrebe naroda srpskog mogu namiriti književnom pojezijom po načinu Horacija i Klopštoka. Oblici i načini latinskoga klasičarstva potpuno zavladaše njegovim ukusom. Pojezija, kojom je ovaj čovek srpsku književnost obdario, doista je pokazivala i duboku učenost i iskreno rodoljublje, ali je po formi svojoj bila suviše svečana spram onoga načina, na koji se srpski narod bio navikao u svojim umstvenim proizvodima. Pitanje o jeziku bilo je već, za života L. Mišickoga, i položeno i odlučeno.

A L. Mušicki se nije mogao odlučno izjaviti, na koju će stranu. Nikada se on nije iskreno izjavio ni za slovenski, ni za narodni jezik; on je, šta više, preporučivao i jedan i drugi. Slovenski jezik i srpski jezik, pisao je i pevao on, dva su put k jednoj celji. On je priznavao da je narodni jezik ogledalo duha narodnoga, a za slovenski je mislio, da, kao stariji, kao zaštićivan od crkve, kao jezik koji je već umstveno obrađen, treba da sačuva svoje mesto pokraj narodnoga srpskog jezika. On je govorio da niti slovenski jezik isključivo pripada crkvi, niti opet srpski narodni jezik isključivo pripada kolibi.

Mesto, dakle, da izbere jedan koji god, on se izjasnio da obadva, i doista se, u svojim književnim delima, i jednim i drugim na obred služio. Kaluđeru nije bilo lako, da jezik crkveni prinese potpuno na žrtvu; a kad već nije imao kud, on se izjašnjavao, da uzima pod jednako dva suprotna jezika, koji su jedan drugi isključivali.

Dositej je prvi jasno i razgovetno proglasio da za osnovu opredeljivanja narodnosti valja uzeti jezik, i da svi oni koji jedan isti jezik govore, čine jednu istu narodnost. On je mislio, da narodnost i može i mora obuhvatiti sve one koji isti jezik govore, pa bili oni pravoslavni, bili katolici, bili muhamedovci.

                                     (Nastaviće se)  

Dositej

Što se tiče pitanja o jedinstvu naroda srpskog, naroda koji je i suviše podlegao verozakonskom i religioznom separatizmu, Mušicki je stao uz ideje Dositijeve, ali s izvesnim ograničenjem, i opet vodeći računa od čisto religioznih ideja. U pitanju narodnosti Dositej nije nikako uzimao u račun razlike, koje su stvorene različitošću verovanja i ispovesti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.