Часопис Друштва СВЕТОГ СAВЕ Братство - од 1887. до 1941. године (I)

Јуначке пјесме у души народној

Српска књижевност поникла је међу Словенима старе Паноније и Моравске, и на њиховом се језику почела развијати. Одатле је пренесена међу Словене Балканског полуострва, Србе и Бугаре, а послије међу Русе. Онај словенски дијалекат којим се ова књижевност искључиво служила, био је толико близак српском језику да је могао народ задржати, да осјети и потражи права на свој књижевни језик...

Није никаква претераност ако се каже да је поезија цвет књижевности. Aко нема поезије, нема праве књижевности; и кад се у првим почецима књижевности покаже поезија, може се веровати, да је књижевност ухватила корена у животу народном, и да из њега црпе своје животне основе. У случајима кад књижевност није првобитно постала, кад је она са стране унесена, као што је то случај у народа словенских, појава поезије у књижевности доказ је, да је књижевност пробила у живот народни, и да се почела проницавати њиме.

Сваки покрет књижевни, ма колико по себи незнатан био, очевидно је сведочанство, да је народ почео осећати живу потребу образованости, да је почео излазити из детињства и кретати се напред на лествици умственога развијања. Тај појав, сам по себи, непоредно доказује да се народ не осећа добро у засталој и мрачној атмосфери незнања, да почиње погледати ка вишим и чистијим пределима, да се у њему буди слутња, да ће тамо наћи чистијега ваздуха, животворније светлости. И потпуно је природно, да живот, ако је само обдарен крепошћу и производношћу, потискује народ према напретку, који, својим моћним покретом, умеравајући се и руководећи смисленошћу, води народ све више према истини, отварајући му нове, дотле непознате хоризонте умественога уживања.

Ни плодности, ни поезије

Први период српске књижевности показује се без икакве поезије, и то му је карактеристика; али с том карактеристиком иде и друга, која нам у том периоду показује потпуно одсуство живота, радљивости и плодности. Главни знак тога периода јесте његова непокретљивост. Књижевност тога времена изгледа као слутња у својој непокретности, који јој дадоше у IX-ом веку Ћирило и Методије, два образована Солуњанина.

Кад се добро промислимо, једва је и могло другојачије бити. Књижевност о којој ми говоримо, поникла је међу Словенима старе Паноније и Моравске, и на њиховом се језику почела развијати. Одатле је пренесена међу Словене Балканскога полуострва, Србе и Бугаре, а после међу Русе. Онај словенски дијалекат, којим се ова књижевност искључиво служила, био је толико близак српском језику, да је могао народ задржати, да осети и потражи права на свој књижевни језик, али је ипак био и толико различан, да је могао потпуно одвојити народ од књижевности и књижевност од народа.

У почетку XIX века затекоше се у Срба два књижевна правца, сваки потпуно независан и различит од другога.

Пред једним је био калуђер, који се ослањао на своју старину од осам векова, и који је дотле, у истини, био једини чувар књижевних предања; пред другим је био певач и приповедач народнога огњишта.

Друговање с народом

Народни певачи су јуначким песмама и усменим причањем створили и однеговали целу усмену књижевност. Ова је књижевност с врха до дна била супротна апстрактној манастирској књижевности.

Поникавши у самој души народној, она се запајала славном прошлошћу народном, она је ишла за народом у његовоме развијању и у његовим тежњама. Верно другујући с народом у његовим несрећама, крепећи га, и постичући његову издржљивост у данима искушења, подижући му надање у бољу прошлост, ова је књижевност у народу и с народом живела, страдала и надала се.

Једна особина ове народне усмене књижевности јесте то, што се развијала и развила на живоме народном језику. Тим је одмах искочила пред сувише искључиву манастирску књижевност; тим је, на послетку, задобила и победу над том књижевношћу, и тога ради, борба је међу та два књижевна правца, или још можда међу те две књижевности, постала с места неједнака. Могло се напред погодити да ће писана књижевност, сувопарна, неразумљива као што је била, поклонити се пред књижевношћу коју је народ говорио, осећао и разумевао. Та се победа тим пре могла очекивати, што је народ српски у својој поезији показивао снагу и гипкост душевну којој се без престанка дивимо.

 Народ је српски показао истинито песничку снагу и лепоту израза у јуначким песмама, у којима је прослављао своју историју; у легендама, у којима је пустио сву моћ своме уображавању; у сентименталној поезији, где се куцало у најнежније жице чисте љубави и меке осетљивости.

Васпитање

Заиста је чудновато како је стара српска књижевност, кроз толике векове, остала без непоредног утицаја на народни живот, и како народни живот тога времена није могао дати никакво своје оригинално обележје књижевности. Објашњење се може тражити, с једне стране, у односу језика народног и књижевног, а с друге, у сувопарном, формалном и сувише апстрактном васпитању, које је потицало из византијских манастира.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.