Časopis Društva SVETOG SAVE Bratstvo - od 1887. do 1941. godine (I)

Junačke pjesme u duši narodnoj

Srpska književnost ponikla je među Slovenima stare Panonije i Moravske, i na njihovom se jeziku počela razvijati. Odatle je prenesena među Slovene Balkanskog poluostrva, Srbe i Bugare, a poslije među Ruse. Onaj slovenski dijalekat kojim se ova književnost isključivo služila, bio je toliko blizak srpskom jeziku da je mogao narod zadržati, da osjeti i potraži prava na svoj književni jezik...

Nije nikakva preteranost ako se kaže da je poezija cvet književnosti. Ako nema poezije, nema prave književnosti; i kad se u prvim počecima književnosti pokaže poezija, može se verovati, da je književnost uhvatila korena u životu narodnom, i da iz njega crpe svoje životne osnove. U slučajima kad književnost nije prvobitno postala, kad je ona sa strane unesena, kao što je to slučaj u naroda slovenskih, pojava poezije u književnosti dokaz je, da je književnost probila u život narodni, i da se počela pronicavati njime.

Svaki pokret književni, ma koliko po sebi neznatan bio, očevidno je svedočanstvo, da je narod počeo osećati živu potrebu obrazovanosti, da je počeo izlaziti iz detinjstva i kretati se napred na lestvici umstvenoga razvijanja. Taj pojav, sam po sebi, neporedno dokazuje da se narod ne oseća dobro u zastaloj i mračnoj atmosferi neznanja, da počinje pogledati ka višim i čistijim predelima, da se u njemu budi slutnja, da će tamo naći čistijega vazduha, životvornije svetlosti. I potpuno je prirodno, da život, ako je samo obdaren krepošću i proizvodnošću, potiskuje narod prema napretku, koji, svojim moćnim pokretom, umeravajući se i rukovodeći smislenošću, vodi narod sve više prema istini, otvarajući mu nove, dotle nepoznate horizonte umestvenoga uživanja.

Ni plodnosti, ni poezije

Prvi period srpske književnosti pokazuje se bez ikakve poezije, i to mu je karakteristika; ali s tom karakteristikom ide i druga, koja nam u tom periodu pokazuje potpuno odsustvo života, radljivosti i plodnosti. Glavni znak toga perioda jeste njegova nepokretljivost. Književnost toga vremena izgleda kao slutnja u svojoj nepokretnosti, koji joj dadoše u IX-om veku Ćirilo i Metodije, dva obrazovana Solunjanina.

Kad se dobro promislimo, jedva je i moglo drugojačije biti. Književnost o kojoj mi govorimo, ponikla je među Slovenima stare Panonije i Moravske, i na njihovom se jeziku počela razvijati. Odatle je prenesena među Slovene Balkanskoga poluostrva, Srbe i Bugare, a posle među Ruse. Onaj slovenski dijalekat, kojim se ova književnost isključivo služila, bio je toliko blizak srpskom jeziku, da je mogao narod zadržati, da oseti i potraži prava na svoj književni jezik, ali je ipak bio i toliko različan, da je mogao potpuno odvojiti narod od književnosti i književnost od naroda.

U početku XIX veka zatekoše se u Srba dva književna pravca, svaki potpuno nezavisan i različit od drugoga.

Pred jednim je bio kaluđer, koji se oslanjao na svoju starinu od osam vekova, i koji je dotle, u istini, bio jedini čuvar književnih predanja; pred drugim je bio pevač i pripovedač narodnoga ognjišta.

Drugovanje s narodom

Narodni pevači su junačkim pesmama i usmenim pričanjem stvorili i odnegovali celu usmenu književnost. Ova je književnost s vrha do dna bila suprotna apstraktnoj manastirskoj književnosti.

Ponikavši u samoj duši narodnoj, ona se zapajala slavnom prošlošću narodnom, ona je išla za narodom u njegovome razvijanju i u njegovim težnjama. Verno drugujući s narodom u njegovim nesrećama, krepeći ga, i postičući njegovu izdržljivost u danima iskušenja, podižući mu nadanje u bolju prošlost, ova je književnost u narodu i s narodom živela, stradala i nadala se.

Jedna osobina ove narodne usmene književnosti jeste to, što se razvijala i razvila na živome narodnom jeziku. Tim je odmah iskočila pred suviše isključivu manastirsku književnost; tim je, na posletku, zadobila i pobedu nad tom književnošću, i toga radi, borba je među ta dva književna pravca, ili još možda među te dve književnosti, postala s mesta nejednaka. Moglo se napred pogoditi da će pisana književnost, suvoparna, nerazumljiva kao što je bila, pokloniti se pred književnošću koju je narod govorio, osećao i razumevao. Ta se pobeda tim pre mogla očekivati, što je narod srpski u svojoj poeziji pokazivao snagu i gipkost duševnu kojoj se bez prestanka divimo.

 Narod je srpski pokazao istinito pesničku snagu i lepotu izraza u junačkim pesmama, u kojima je proslavljao svoju istoriju; u legendama, u kojima je pustio svu moć svome uobražavanju; u sentimentalnoj poeziji, gde se kucalo u najnežnije žice čiste ljubavi i meke osetljivosti.

Vaspitanje

Zaista je čudnovato kako je stara srpska književnost, kroz tolike vekove, ostala bez neporednog uticaja na narodni život, i kako narodni život toga vremena nije mogao dati nikakvo svoje originalno obeležje književnosti. Objašnjenje se može tražiti, s jedne strane, u odnosu jezika narodnog i književnog, a s druge, u suvoparnom, formalnom i suviše apstraktnom vaspitanju, koje je poticalo iz vizantijskih manastira.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.