Часопис Друштва СВЕТИ СAВA Братство - од 1887. до 1941. године (XVI)

Дизање народа против завојевача

Свештеници као учени људи, говорили су Карађорђу о Светом Сави, Краљевићу Марку, цару Душану, кнезу Лазару... У разним писмима и представкама с почетка 19. вијека Срби стално истичу жељу за стварањем своје слободне народне државе. Солидарност и заједничка сарадња Срба достигла је свој врхунац почетком и уочи Првог српског  устанка

Устанак српског народа у Шумадији који је почео на Сретење, 2 фебруара 1804 године, после Карађорђевог избора за народног предводитеља, имао је у почетку карактер борбе ослобођења од дахиског насиља. Aли мало по мало, током прве године војевања против Турака, а нарочито после сукоба српске и турске царске војске на Иванковцу, 6 августа 1805 године, устанак се претвара у борбу српског народа за потпуно ослобођење од Турака и стварање своје слободне државе. Ту идеју Срби су од сада често истицали.

Српска депутација која је у јесен 1804 године отишла у Петроград понела је Русима и једну молбу у којој је изражена једнодушна жеља "да се у Србији установи самостална српска управа под именом "сербскоје правленије" или под другим сличним именом".

У разним писмима и претставкама из овога доба Срби стално истичу жељу за стварањем своје слободне народне државе. Ту жељу је најбоље формулисао, марта месеца 1807. године, претседник Правитељствујушчег Совјета Сима Марковић. Кад је Порта преко свога представника затражила од Срба да је помогну у борби против Руса, Марковић је јасно и отворено одговорио да "Србија сматра себе као независну државу, никаква данка не пристаје дати, нити ће дизати оружје на своју једноверну браћу и савезнике". После тога Срби нису никако, све до пропасти 1813. године, напуштали идеју своје слободне народне државе. Напротив, они су је још и проширили, желећи и радећи, колико су им разне околности допуштале, да се и Срби из других покрајина ослободе и уједине са Србијом.

Ослобађање од турског насиља

Заједничке патње и муке упутиле су српски народ и на заједничко споразумевање и рад за ослобођење од турског насиља. Везе између Срба у Шумадији и Срба у другим покрајинама биле су врло честе за све време робовања под Турцима, а нарочито крајем XVIII и првих година XIX века. Тим везама и упознавању становништва једне покрајине са браћом из других покрајина допринели су много разни устанци против Турака, учешће Срба у три маха на страни Aустријанаца у борби против Турака (1688-90, 1735 и 1787-90) и емиграције Срба из једних покрајина у друге. У сва три ова наведена случаја долазило је до ближих веза.

Срби емигранти су, приликом тих сеоба, сачували битне физичке и духовне особине свога краја и своје околине а нарочито историску традицију о славној прошлости и величини старе српске државе. У новим покрајинама досељеници су се измешали са староседеоцима и причали им о ономе што ови нису знали, а од њих примили и чули оно што нису имали и о чему нису били обавештени. Поред тога исељеници су увек задржали у лепој успомени живот у својим старим крајевима, причали о њему с колена на колено и одржавали везе са оним сународницима који су остали да чувају своја огњишта. На тим заједничким везама између Срба највише је учинила наша православна црква, тј. свештеници и калуђери, затим трговци и унеколико хајдуци.

Свештеници и калуђери су долазили у везу са Србима у разним покрајинама јер су често путовали ради црквених и манастирских потреба. Као најпросвећенији и најкултурнији елеменат у то доба они су народ поучавали о његовој славној прошлости, причали му о Светом Сави, Краљевићу Марку, цару Душану, кнезу Лазару и пропасти српског "царства" на Косову и на тај начин одржавали култ државе и појачавали жељу за њеним обновљењем.

Уједињена идеја

Трговци, који су после калуђера и свештеника били најпросвећенији ред људи у нашем народу, путујући ради трговине по разним пределима где Срби живе, одржавали су везе са тамошњим људима, доносили поруке и доста допринели чешћим и ближим односима између Срба из разних област. Хајдуци у Шумадији, који су одбегли у шуму не могући да подносе турска насиља, водили су акцију против Турака често у договору са хајдуцима из других покрајина па су и они, мада посредно, учинили доста за упознавање и зближење Срба. Несумњиво, да је поред ова три чиниоца било још њих који су допринели ближим везама између Срба у разним покрајинама.

Упоредо са одржавањем међусобних веза развијају се код Срба и солидарност и заједничка сарадња, која је достигла свој врхунац почетком XIX века. Њима је највише допринела наша српска народна православна црква и народне песме, које су неговале и шириле међу свима српским племенима култ српске прошлости и помињале и величале поједина дела наших средњевековних владалаца и црквених и световних великодостојника. Захваљујући томе, код Срба се још у другој половини XVIII века ствара идеја заједничке сарадње у борби против непријатеља и јача национална свест. Ово се најбоље посведочило у припремању и организовању првог српског устанка као и за време његовог трајања у коме је узео учешћа велики број људи из свих српских покрајина под турском и аустриском влашћу као из Црне Горе и Бугарске.

(Крај)

Карл Билт      

Од понедјељка "Глас Српске" објављује нови фељтон, избором из књиге Карла Билта ЗAДAТAК МИР, коју је бивши високи представник међународне заједнице у БиХ написао сажимајући своја искуства из мисије на овим просторима. Како је аутор рекао, то је покушај да се допринесе разумијевању "онога што се овдје догодило, као и настојању свих нас да се то више никада не понови".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.