Ча­со­пис Друш­тва СВЕ­ТИ СA­ВA Брат­ство - од 1887. до 1941. го­ди­не (XIX)

Цар Ду­шан му­дри и сил­ни вла­дар

Грци, у ју­го­ис­то­чним по­кра­ји­на­ма Ду­ша­но­ве држа­ве, први су се ба­ци­ли ка­ме­ном на српско­га ца­ра и осме­ли­ли се да окаљају њего­ву успо­ме­ну. Обновљење Ду­ша­но­вог Цар­ства пос­та­ло је сим­бол на­ци­онал­них жеља и иде­ала српско­га на­ро­да. Кон­стан­тин фи­ло­зоф пи­сао је да је Ду­шан "пре­шао гра­ни­це сво­јих ота­ца и пос­та­вио се са­мо­вла­сно ца­рем"

Цар Ду­шан је је­дна од на­ји­зра­зи­ти­јих и нај­по­пу­лар­ни­јих ли­чнос­ти у на­шој ис­то­ри­ји. Под њего­вом вла­дом српска држа­ва средњега ве­ка по­пе­ла се на врху­нац мо­ћи и дос­ти­гла је нај­ве­ћи обим. Ду­шан је про­гла­сио српску па­три­јар­ши­ју и кру­ни­сао се за ца­ра. Због то­га је он до­цни­је, у до­ба роп­ства и по­ти­ште­нос­ти, сма­тран за пред­ста­вни­ка српске на­ци­онал­не и држа­вне сла­ве и сна­ге. Он је на­зван "Ду­ша­ном Сил­ним", а обновљење Ду­ша­но­вог Цар­ства пос­та­ло је сим­бол на­ци­онал­них жеља и иде­ала српско­га на­ро­да. "Осве­ти­ти Ко­со­во" и "Обно­ви­ти Ду­ша­но­во Цар­ство" - би­ле су сто­ле­ћи­ма ло­зин­ке, у ко­је се уно­си­ла сва ин­те­ле­кту­ал­на, мо­рал­на и на­ци­онал­на сна­га це­ло­га српског на­ро­да.

Aли по­пу­лар­ност Ду­ша­но­ва и тежња за обновљењем "Ду­ша­но­вог Цар­ства" ро­ди­ла се ду­го вре­ме­на по­сле њего­ве смрти и про­пас­ти њего­ве држа­ве; она је обра­зо­ва­на тек пос­те­пе­но, у то­ку вре­ме­на.

Влас­те­ла ни­је вољела ца­ра

У прво до­ба, за њего­вог жи­во­та и не­по­сре­дно по­сле њего­ве смрти, са­вре­ме­ни­ци­ма њего­вим и они­ма ко­ји су их не­по­сре­дно на­сле­ди­ли, ре­зул­та­ти њего­вог ра­да и њего­ве вла­де ни­су из­гле­да­ли ни ма­ло сјај­ни ни при­мамљиви. Влас­те­ла ни­је би­ла за­до­вољна са вла­дом Ду­ша­но­вом, јер ју је он држао у сте­зи, а по­ли­ти­ка је њего­ва тра­жи­ла од ње стал­не на­по­ре и ве­ли­ке жртве; све­штен­ство је у ве­ћи­ни би­ло не­за­до­вољно, за­то што је он по­га­зио тра­ди­ци­је Све­то­га Са­ве и што је због то­га рас­ки­нуо са грчком црквом; на­род је био огор­чен, јер су ра­то­ви Ду­ша­но­ви и тро­шко­ви око њих тра­жи­ли сред­ства, ко­ја су до­би­ва­на све ве­ћим при­тис­ком феу­дног сис­те­ма, на сељака и пас­ти­ра.

Без сумње је још за жи­во­та Ду­ша­но­ва би­ло не­за­до­вољства у држа­ви, али је оно до­шло до ја­сног изра­за у сви­ма друш­тве­ним сло­је­ви­ма по­сле њего­ве смрти, кад се це­ла не­си­гур­на згра­да њего­ве држа­ве сру­ши­ла са­ма у се­би, и кад су се ја­ви­ли сви рђа­ви ре­зул­та­ти њего­ве по­ли­ти­ке. Он­да су по­че­ли ди­за­ти гла­ву они ко­ји су би­ли, или су се са­да пра­ви­ли да су би­ли, про­ти­вни це­лој по­ли­ти­ци Ду­ша­но­вој, и држа­вној и цркве­ној.

Грци, у ју­го­ис­то­чним по­кра­ји­на­ма Ду­ша­но­ве држа­ве, први су се ба­ци­ли ка­ме­ном на српско­га ца­ра и осме­ли­ли се да окаљају њего­ву успо­ме­ну. Они су на­гна­ли је­дног српског ве­ли­ка­ша и Ду­ша­но­вог чи­но­вни­ка на крајњем ју­го­ис­то­ку њего­ве држа­ве, да, де­се­так го­ди­на по­сле њего­ве смрти, у пи­сму ца­ри­град­ском па­три­јар­ху, на­пи­ше, ка­ко се Ду­шан био "за­нео ви­си­ном дос­то­јан­ства и ве­ли­чи­ном влас­ти то­ли­ко, да је не са­мо гле­дао ла­ко­мим очи­ма на ту­ђе гра­до­ве, ко­ји ни­су би­ли њего­ви, да је не са­мо не­пра­ве­дним ма­чем пља­чкао оне ко­ји га ни­чим ни­су увре­ди­ли, да је не са­мо опа­ко ли­ша­вао грчких сло­бо­да и упра­ве људе ко­ји су у њима од­га­је­ни и одра­сли, не­го је не­прав­ду ра­ши­рио и у област бо­жан­ску, те је по­га­зио ста­ре цркве­не уре­дбе и грдно по­ру­шио од ота­ца ос­тављене гра­ни­це и по­чео це­па­ти и се­ћи ка­ко је сти­гао, на­чи­нив­ши се као не­ки не­бес­ки су­ди­ја и за­ко­но­да­вац, ко­ји пос­тавља за­ко­не не тек зе­маљским, не­го и бо­жан­ским ства­ри­ма, врше­ћи и у њима сво­ју вољу".

Ву­ка­ши­на за краља

Aли ни­су та­ко ми­сли­ли, го­во­ри­ли и пи­са­ли са­мо Грци и грчки све­ште­ни­ци. Би­ло је у то до­ба и код Срба људи ко­ји су осу­ђи­ва­ли Ду­ша­на и његов рад. Је­дан је од њих, ус­ко­ро по­сле смрти Ду­ша­но­ве, у про­ду­жењу Збор­ни­ка у ко­ме су би­ле био­гра­фи­је српских ар­хи­епис­ко­па и па­три­јар­ха, на­пи­сао, ка­ко се Ду­шан "вен­чао на цар­ство и па­три­јар­ха се­би иза­брао, не по за­ко­ну са бла­го­сло­вом ца­ри­град­ског па­три­јар­ха, као што при­ли­чи, не­го је за­тра­жио бла­го­слов не­за­ко­ни­то од па­три­јар­ха трнов­ског и ар­хи­епис­ко­па охрид­ског, и за­ца­рио се и пос­та­вио је па­три­јар­ха са српским са­бо­ром, ка­ко не при­ли­чи".

Ко­ли­ко је та стру­ја, про­ти­вна по­ли­ти­ци и ра­ду Ду­ша­но­вом у то до­ба, не­по­сре­дно по­сле њего­ве смрти и у прво вре­ме по­сле то­га, би­ла ја­ка, ви­ди се и по мно­гим дру­гим чињени­ца­ма. У вла­да­ла­чкој ти­ту­ла­ту­ри нас­та­је реа­кци­ја пре­ма Ду­ша­но­вим пос­туп­ци­ма, Ву­ка­шин се про­кла­му­је краљем, Ла­зар се вен­ча­ва за вла­да­ра, али се на­зи­ва са­мо кне­зом, а његов син но­си ти­ту­лу де­спо­та, ко­ју је до­био у Ца­ри­гра­ду, да­кле у мес­ту по он­дашњем уве­рењу за­ко­ни­тог изво­ра за ти­ту­ле, ко­је је Ду­шан оби­шао; црква српска за­ва­ђе­на са ца­ри­град­ском па­три­јар­ши­јом због про­гла­са српске па­три­јар­ши­је, изми­ри­ла се са њим итд. Још је Кон­стан­тин фи­ло­зоф у био­гра­фи­ји де­спо­та Сте­ва­на Ла­за­ре­ви­ћа (око 1131. год.) на­пи­сао, да је Ду­шан "пре­шао гра­ни­це сво­јих ота­ца и пос­та­вио се са­мо­вла­сно ца­рем".

Aли се већ у то до­ба по­че­ло обра­зо­ва­ти мишљење, ко­је је оду­да­ра­ло од по­гле­да кон­сер­ва­ти­вних кру­го­ва у Срби­ји. Већ првих го­ди­на XV ве­ка на­гла­ша­ва­ли су Ду­бров­ча­ни у је­дној ин­стру­кци­ји сво­јим по­сла­ни­ци­ма, ко­ји су ишли у Бо­сну, да је Цар Ду­шан био "му­дар го­спо­дар и си­лан".                                          

 (Нас­та­ви­ће се)

Про­ти­вни­ци

Одмах по­сле смрти Ду­ша­но­ве кад се њего­ва држа­ва ра­су­ла, из­гле­да­ло је, да су пра­во има­ли кон­сер­ва­ти­вни еле­мен­ти, ко­ји су би­ли про­ти­вни ру­шењу осве­шта­них тра­ди­ци­ја и на­глом ши­рењу држа­ве. Ка­да су, ус­ко­ро по­сле то­га услед тур­ских на­па­да­ја, нас­та­ле још те­же при­ли­ке и кад су све ве­ће не­сре­ће ста­ле да би­ју српски на­род, он­да су про­ти­вни­ци Ду­ша­но­ве по­ли­ти­ке још ви­ше до­ка­зи­ва­ли ка­ко је Ду­ша­но­ва по­ли­ти­ка би­ла рђа­ва...

**************

Ду­шан је рас­ки­нуо са грчком црквом

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.