Ča­so­pis Druš­tva SVE­TI SA­VA Brat­stvo - od 1887. do 1941. go­di­ne (XIX)

Car Du­šan mu­dri i sil­ni vla­dar

Grci, u ju­go­is­to­čnim po­kra­ji­na­ma Du­ša­no­ve drža­ve, prvi su se ba­ci­li ka­me­nom na srpsko­ga ca­ra i osme­li­li se da okaljaju njego­vu uspo­me­nu. Obnovljenje Du­ša­no­vog Car­stva pos­ta­lo je sim­bol na­ci­onal­nih želja i ide­ala srpsko­ga na­ro­da. Kon­stan­tin fi­lo­zof pi­sao je da je Du­šan "pre­šao gra­ni­ce svo­jih ota­ca i pos­ta­vio se sa­mo­vla­sno ca­rem"

Car Du­šan je je­dna od na­ji­zra­zi­ti­jih i naj­po­pu­lar­ni­jih li­čnos­ti u na­šoj is­to­ri­ji. Pod njego­vom vla­dom srpska drža­va srednjega ve­ka po­pe­la se na vrhu­nac mo­ći i dos­ti­gla je naj­ve­ći obim. Du­šan je pro­gla­sio srpsku pa­tri­jar­ši­ju i kru­ni­sao se za ca­ra. Zbog to­ga je on do­cni­je, u do­ba rop­stva i po­ti­šte­nos­ti, sma­tran za pred­sta­vni­ka srpske na­ci­onal­ne i drža­vne sla­ve i sna­ge. On je na­zvan "Du­ša­nom Sil­nim", a obnovljenje Du­ša­no­vog Car­stva pos­ta­lo je sim­bol na­ci­onal­nih želja i ide­ala srpsko­ga na­ro­da. "Osve­ti­ti Ko­so­vo" i "Obno­vi­ti Du­ša­no­vo Car­stvo" - bi­le su sto­le­ći­ma lo­zin­ke, u ko­je se uno­si­la sva in­te­le­ktu­al­na, mo­ral­na i na­ci­onal­na sna­ga ce­lo­ga srpskog na­ro­da.

Ali po­pu­lar­nost Du­ša­no­va i težnja za obnovljenjem "Du­ša­no­vog Car­stva" ro­di­la se du­go vre­me­na po­sle njego­ve smrti i pro­pas­ti njego­ve drža­ve; ona je obra­zo­va­na tek pos­te­pe­no, u to­ku vre­me­na.

Vlas­te­la ni­je voljela ca­ra

U prvo do­ba, za njego­vog ži­vo­ta i ne­po­sre­dno po­sle njego­ve smrti, sa­vre­me­ni­ci­ma njego­vim i oni­ma ko­ji su ih ne­po­sre­dno na­sle­di­li, re­zul­ta­ti njego­vog ra­da i njego­ve vla­de ni­su iz­gle­da­li ni ma­lo sjaj­ni ni pri­mamljivi. Vlas­te­la ni­je bi­la za­do­voljna sa vla­dom Du­ša­no­vom, jer ju je on držao u ste­zi, a po­li­ti­ka je njego­va tra­ži­la od nje stal­ne na­po­re i ve­li­ke žrtve; sve­šten­stvo je u ve­ći­ni bi­lo ne­za­do­voljno, za­to što je on po­ga­zio tra­di­ci­je Sve­to­ga Sa­ve i što je zbog to­ga ras­ki­nuo sa grčkom crkvom; na­rod je bio ogor­čen, jer su ra­to­vi Du­ša­no­vi i tro­ško­vi oko njih tra­ži­li sred­stva, ko­ja su do­bi­va­na sve ve­ćim pri­tis­kom feu­dnog sis­te­ma, na seljaka i pas­ti­ra.

Bez sumnje je još za ži­vo­ta Du­ša­no­va bi­lo ne­za­do­voljstva u drža­vi, ali je ono do­šlo do ja­snog izra­za u svi­ma druš­tve­nim slo­je­vi­ma po­sle njego­ve smrti, kad se ce­la ne­si­gur­na zgra­da njego­ve drža­ve sru­ši­la sa­ma u se­bi, i kad su se ja­vi­li svi rđa­vi re­zul­ta­ti njego­ve po­li­ti­ke. On­da su po­če­li di­za­ti gla­vu oni ko­ji su bi­li, ili su se sa­da pra­vi­li da su bi­li, pro­ti­vni ce­loj po­li­ti­ci Du­ša­no­voj, i drža­vnoj i crkve­noj.

Grci, u ju­go­is­to­čnim po­kra­ji­na­ma Du­ša­no­ve drža­ve, prvi su se ba­ci­li ka­me­nom na srpsko­ga ca­ra i osme­li­li se da okaljaju njego­vu uspo­me­nu. Oni su na­gna­li je­dnog srpskog ve­li­ka­ša i Du­ša­no­vog či­no­vni­ka na krajnjem ju­go­is­to­ku njego­ve drža­ve, da, de­se­tak go­di­na po­sle njego­ve smrti, u pi­smu ca­ri­grad­skom pa­tri­jar­hu, na­pi­še, ka­ko se Du­šan bio "za­neo vi­si­nom dos­to­jan­stva i ve­li­či­nom vlas­ti to­li­ko, da je ne sa­mo gle­dao la­ko­mim oči­ma na tu­đe gra­do­ve, ko­ji ni­su bi­li njego­vi, da je ne sa­mo ne­pra­ve­dnim ma­čem plja­čkao one ko­ji ga ni­čim ni­su uvre­di­li, da je ne sa­mo opa­ko li­ša­vao grčkih slo­bo­da i upra­ve ljude ko­ji su u njima od­ga­je­ni i odra­sli, ne­go je ne­prav­du ra­ši­rio i u oblast bo­žan­sku, te je po­ga­zio sta­re crkve­ne ure­dbe i grdno po­ru­šio od ota­ca os­tavljene gra­ni­ce i po­čeo ce­pa­ti i se­ći ka­ko je sti­gao, na­či­niv­ši se kao ne­ki ne­bes­ki su­di­ja i za­ko­no­da­vac, ko­ji pos­tavlja za­ko­ne ne tek ze­maljskim, ne­go i bo­žan­skim stva­ri­ma, vrše­ći i u njima svo­ju volju".

Vu­ka­ši­na za kralja

Ali ni­su ta­ko mi­sli­li, go­vo­ri­li i pi­sa­li sa­mo Grci i grčki sve­šte­ni­ci. Bi­lo je u to do­ba i kod Srba ljudi ko­ji su osu­đi­va­li Du­ša­na i njegov rad. Je­dan je od njih, us­ko­ro po­sle smrti Du­ša­no­ve, u pro­du­ženju Zbor­ni­ka u ko­me su bi­le bio­gra­fi­je srpskih ar­hi­epis­ko­pa i pa­tri­jar­ha, na­pi­sao, ka­ko se Du­šan "ven­čao na car­stvo i pa­tri­jar­ha se­bi iza­brao, ne po za­ko­nu sa bla­go­slo­vom ca­ri­grad­skog pa­tri­jar­ha, kao što pri­li­či, ne­go je za­tra­žio bla­go­slov ne­za­ko­ni­to od pa­tri­jar­ha trnov­skog i ar­hi­epis­ko­pa ohrid­skog, i za­ca­rio se i pos­ta­vio je pa­tri­jar­ha sa srpskim sa­bo­rom, ka­ko ne pri­li­či".

Ko­li­ko je ta stru­ja, pro­ti­vna po­li­ti­ci i ra­du Du­ša­no­vom u to do­ba, ne­po­sre­dno po­sle njego­ve smrti i u prvo vre­me po­sle to­ga, bi­la ja­ka, vi­di se i po mno­gim dru­gim činjeni­ca­ma. U vla­da­la­čkoj ti­tu­la­tu­ri nas­ta­je rea­kci­ja pre­ma Du­ša­no­vim pos­tup­ci­ma, Vu­ka­šin se pro­kla­mu­je kraljem, La­zar se ven­ča­va za vla­da­ra, ali se na­zi­va sa­mo kne­zom, a njegov sin no­si ti­tu­lu de­spo­ta, ko­ju je do­bio u Ca­ri­gra­du, da­kle u mes­tu po on­dašnjem uve­renju za­ko­ni­tog izvo­ra za ti­tu­le, ko­je je Du­šan obi­šao; crkva srpska za­va­đe­na sa ca­ri­grad­skom pa­tri­jar­ši­jom zbog pro­gla­sa srpske pa­tri­jar­ši­je, izmi­ri­la se sa njim itd. Još je Kon­stan­tin fi­lo­zof u bio­gra­fi­ji de­spo­ta Ste­va­na La­za­re­vi­ća (oko 1131. god.) na­pi­sao, da je Du­šan "pre­šao gra­ni­ce svo­jih ota­ca i pos­ta­vio se sa­mo­vla­sno ca­rem".

Ali se već u to do­ba po­če­lo obra­zo­va­ti mišljenje, ko­je je odu­da­ra­lo od po­gle­da kon­ser­va­ti­vnih kru­go­va u Srbi­ji. Već prvih go­di­na XV ve­ka na­gla­ša­va­li su Du­brov­ča­ni u je­dnoj in­stru­kci­ji svo­jim po­sla­ni­ci­ma, ko­ji su išli u Bo­snu, da je Car Du­šan bio "mu­dar go­spo­dar i si­lan".                                          

 (Nas­ta­vi­će se)

Pro­ti­vni­ci

Odmah po­sle smrti Du­ša­no­ve kad se njego­va drža­va ra­su­la, iz­gle­da­lo je, da su pra­vo ima­li kon­ser­va­ti­vni ele­men­ti, ko­ji su bi­li pro­ti­vni ru­šenju osve­šta­nih tra­di­ci­ja i na­glom ši­renju drža­ve. Ka­da su, us­ko­ro po­sle to­ga usled tur­skih na­pa­da­ja, nas­ta­le još te­že pri­li­ke i kad su sve ve­će ne­sre­će sta­le da bi­ju srpski na­rod, on­da su pro­ti­vni­ci Du­ša­no­ve po­li­ti­ke još vi­še do­ka­zi­va­li ka­ko je Du­ša­no­va po­li­ti­ka bi­la rđa­va...

**************

Du­šan je ras­ki­nuo sa grčkom crkvom

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.