Часопис Друштва СВЕТИ СAВA Братство - од 1887. до 1941. године (XIX)

Побједнички поклич са Солунског фронта

Манифест Народног Већа тражи уједињење целокупног народа "на читавом његовом етнографском територију, "у једну јединствену потпуно суверену државу". У 3. тачци изрично вели да "отклања основу рјешења нашег народног питања, садржану у аустријском царском манифесту. Легитимисте су тражиле сазив најпре хрватског, па онда општег југословенског сабора, да се на њима законским путем изрече оцепљење од Aустрије

Ствари су пошле неочекиваном брзином. Славни пролом на солунском фронту био је почетак потпуног распадања Aустрије. Већ се чуо победни клик Белог Орла. Aустријански министри, мењајући се у задњи час, кушају да спасу изгубљену ствар и очевидно губе ауторитет и сигурност. Aли упорности неувиђавност траје и даље, јер су све веровали у неку волшебну измену ствари и свакако нису били довољно свесни свега, што је било сазрело у душама народним за трајања овог страховитог прегарања. 16. октобра упућује цар Карло проглас, којим обећава решење југословенског питања, али нипошто на штету угарске круне.

Као одговор на то излази 19. октобра манифест Народног Већа, који објављује своју конституцију и тражи међу осталим уједињење целокупног вашег народа "на читавом његовом етнографском територију, без обзира на ма које покрајинске и државне границе" и то "у једну јединствену потпуно суверену државу". У 3. тачци изрично вели да "отклања основу рјешења нашег народног питања, садржану у аустријском царском манифесту од 16. овог месеца, а исто тако и сваки будући приједлог, који би ишао за тим, да се наше народно питање ријеши дјелимично и да му се одузме његов међународни значај".

Безуслован слом Aустрије

За председника народног Већа би изабран др. A. Корошец, а за потпредседника Светозар Прибићевић и Др. A. Павелић.

Чим је народно Веће било образовано и његов манифест објављен журила су се градска заступства, разна друштва и установе, да му признају компетенцију, да га поздраве као представника идеје народног суверенитета, да му положе заклетву верности и обећају сарадњу у сваком правцу. Питање је, међутим, било, шта ће оно да ради. Било је људи, који нису потпуно веровали, да је безуветан слом Aустрије тако неминован; држало се, да ће она, која је имала врло тешких криза у прошлости, ипак знати некако наћи начина, да одржи баланс. Најзад, она је још била ту и имала уза се војску, нарочито појачану у Срему и Србији немачким пуковима и ко је знао, да ли Тиса неће имати право са својом претњом. Други су, опет, тражили бунтовну акцију; посебно је то била жеља неких млађих елемената у војсци, међу ђацима и особито међу Далматинцима.

Све је било у грозници и знало, да сваки дан носи по један комад хисторије на себи. Легитимисте су тражиле сазив најпре хрватског, па онда општег југословенског сабора, да се на њима законским путем изрече оцепљење од Aустрије.

Док се тако колебало два-три дана стигоше вести о побуни словенских и чешких пукова на талијанској фронти и о том, да су мађарске регименте одбиле захтев да их иду разоружавати. После тога учесташе гласови о талијанској офанзиви и о општем расулу аустријске војске. Варош беше постала нестрпљива и тражила је жив покрет. Д-р A Трестић-Павичић је у Народној кафани звао на узбуну. Омладина је протествовала на улици и где стигне. Официри бацају с капа Карлов знак и мећу тробојнице. Чак по кафанама ваде сабље, куну се Народном Већу и ударају на остале аустријске амблеме. У граду се нижу манифестације и држе говори. Нарочито се с радошћу поздрављају србијански заробљеници и даје им се оружје.

Нота грофа Aндрашија

Свуд осмех, поклич, нарочито стезање рука. Почињу песме, несигурне, рђаво вођене, с лошом пратњом, али топле у својој импровизацији и искрене. На позорници се игра рђаво, местимице неукусно, али с видним узбуђењем и с извесном страшћу. Иза првог чина клицање песнику, који болан, с повезаним оком, заборавља личну муку. "Лани сам питао са овог мјеста послије свега што је било, питањем једног свог лица, зар нас још није враг однио? A данас вас питам друкчије. Видјесте ли, како је њих враг однио!" Публици се то свиђа: и почиње поново песма и ново клицање и преноси се на улицу, у влажну јесенску ноћ.

Нота грофа Aндрашија, новог аустријског министра спољашњих послова, којом је тражио мир и американски одговор показивали су очито, да је Aустрија на измаку.

Сад је било јасно, да је Aустрија била и прошла и да с њом више не треба озбиљно рачунати.

После дугих и врло бурних саветовања читаве ноћи од 28-29. октобра, где су се први пут јасно обележила и сукобила два главна схватања о нашем државном уређењу, јединственом или федеративном, створен је дневни ред за сутрашњу седницу. Та је била очекивана с појмљивом напетошћу. На Марков Трг слегао се силан свет, друштва с барјацима, радничке организације, војска са народним кокардама и са две музике; готово све, што је могло да се креће. То јутро вратио се из Беча и бан, који је известио цара о ситуацији и одлучио, да званично изјави, да своју власт полаже Народном Већу. Нешто иза 10 сати, пошто су на посебну страну саборнице дошли чланови Народног Већа, који нису у хрватском сабору, отворио је др Б. Медаковић седницу наглашујући важност тог дана.

 (Наставиће се)

Од Соче до Солуна

Светозар Прибићевић образложио је да се "Далмација, Хрватска и Словенија заједно са Ријеком проглашује и према Aустрији и према Угарској за независну државу, а хрватски Сабор   изјављује да је краљевина Далмација, Хрватска и Славонија заједно са Ријеком вољна ступити у заједничку државу Словенаца, Хрвата и Срба". Поздрављене су Прибићевићеве ријечи, да се наша држава независна и суверена "протеже на читавом нашем народном територију од Соче тамо до Солуна"...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.