Часопис Друштва СВЕТИ СAВA Братство - од 1887. до 1941. године (XIII)

Симбол славе и снаге српског народа

Од Немањина времена српска држава је стално напредовала и јачала, материјално благостање повећавало је број становника. Тиме се повећавала радна снага и војска, отварање нових и јача експлоатација старих рудника, крчење шума, рационалнија обрада земљишта на све већим површинама. Све већи увоз и извоз и све живља трговина у земљи, давали су, и држави и владаоцу, цркви и народу, све веће приходе, а то је све заједно дизало благостање, материјалну културу и државну снагу

Нема сумње да је за живота Душанова у његовој држави било много људи, које је привлачио и заносио успех и сјај, и који су, било као његови сарадници или иначе, одобравали његову политику и помагали му у његовом раду. И после његове смрти било је без сумње доста њих, који су у ономе, што је за Душана створено, гледали залогу бољег и сигурнијег живота. Зна се н. пр. да је калуђер Исаија патријарха Саву "једва умолио" да пристане на предузете мере за измирење српске цркве са грчком.

И што је даље одмицало време владе цара Душана у прошлост, све више су се, као што обично бива, заборављале рђаве стране његове владавине, а све се више у успомени потомства, које је патило и робовало, истицале позитивне стране њезине, све су више сјај и сила његове државе занимале и заузимале фантазију народа, који је у ропству таворио своје дане. Слика цара Душана и његове државе бивала је све светлија и дража, уколико је стање српскога народа, и под Турцима и доцније у Aустрији, бивало све горе и све теже.

Онда је цар Душан постао симбол славе и снаге српскога народа, а његова држава идеал, чије је остварење сматрано заветном мишљу свих Срба.

Јачање српске државе

С тога је један побожни калуђер у XVIII веку, кад је, преписујући животе краљева и архиепископа српских дошао до поменутог места, где се каже, да се Душан зацарио и да је установио патријаршију "јакоже не подобајет", дописао са стране: "Овде, погле, незгоду речи! И ми тако уписасмо као што то у старом изводу (оригиналу) стоји, не дрзајући ма што додати или одузети".

У доба када је Душан дошао на престо српска је држава била у напону снаге. Од Немањина времена она је готово стално напредовала и јачала, материјално благостање повећавало је број становника а тиме се повећавала радна снага и војска, отварање нових и јача експлоатација старих рудника, крчење шума, рационалнија обрада земљишта на све већим површинама, све већи увоз и извоз и све живља трговина у земљи, давали су, и држави и владаоцу и властели и цркви и народу, све веће приходе, а то је све заједно дизало благостање, материјалну културу и државну снагу.

Aли том напону материјалне, државне и народне, снаге није одговарала унутрашња консолидација. Хетерогени и сепаратистички елементи још увек су се осећали у држави и још су били доста јаки. Поједине области још увек су теглиле на своју страну, и нису схватале да посебне обласне интересе треба подредити општим и државним, поједини великаши још увек су пре свега радили на томе да утврде своју власт и свој утицај, и нису били вољни да своје интересе жртвују ма коме и ма чему за љубав.

Владаоци српски у XIII веку и у почетку XIV века у опште су, изгледа, више имали успеха у спољној него у унутрашњој политици. Особито је питање о наслеђу престола било неуређено, и због тога оно готово никако није скидано са дневног реда, истицано је често без икаквих стварних потреба, и изазивало је стално, особито при променама на престолу, кризе, трзавице, борбе и грађанске ратове.

Јасна спољна политика

Правац спољне политике српске државе и државног рада у томе погледу, били су тачно и јасно одређени још од онога доба, кад је, под Немањом, основана била нова држава. Постала у борби против Византије, она је, већ тим самим, одмах од почетка одредила правац рада и будућим нараштајима. Са Копаоника она је, још под Немањом, надирала у долину обе Мораве, да избије у средње Подунавље, у долину Вардара, и туда на Солун, и у јужно српско приморје, да покори Зету, свога такмаца у борби о вођство и власт у српском народу. Борба о власт у приморју свршена је била дефинитивно још првих година XIII века. И борба за моравску долину, вођена са много успеха кроз цео XIII век, била је крајем тога века у главном повољно завршена. Српска држава се онда стално утврдила у средњем Подунављу.

Напоредо са тим радом вођена је, још од Немање, готово стално борба и за вардарску долину. Међутим борба српске државе за вардарску долину. Међутим борба српске државе за вардарску долину била је до пред крај XIII века мање енергична и показивала је мање успеха. Aли од краја XIII века почиње веома интензиван рад и на тој страни. Рад у томе правцу био је врло тежак особито због тога, што је српска држава у борби за вардарску долину имала да издржи борбу са два такмаца. Византија, која је вековима држала вардарску долину у својој власти, није била вољна да без борбе напусти богате земље старе Македоније, коју је она од увек сматрала као непосредну своју државну област. Бугарска је међутим још од IX века стално одржавала своје претензије на Македонију, и сматрала је да је, по свом државном праву, она позвана да наследи Византију и грчке државе у вардарској долини.

Ратови

На Велбужду (1330. године) вођена је борба између византијско-бугарских државо-правних теорија и српског народног и државног живота. Србија је однела победу, и питање о власти у вардарској долини и Македонији, било је дефинитивно решено у корист српскога народа. У битци на Велбужду, у којој се решавало животно питање српске државе у средњем веку, узео је необично живог учешћа млади престолонаследник Душан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.