Časopis Društva SVETI SAVA Bratstvo - od 1887. do 1941. godine (XIII)

Simbol slave i snage srpskog naroda

Od Nemanjina vremena srpska država je stalno napredovala i jačala, materijalno blagostanje povećavalo je broj stanovnika. Time se povećavala radna snaga i vojska, otvaranje novih i jača eksploatacija starih rudnika, krčenje šuma, racionalnija obrada zemljišta na sve većim površinama. Sve veći uvoz i izvoz i sve življa trgovina u zemlji, davali su, i državi i vladaocu, crkvi i narodu, sve veće prihode, a to je sve zajedno dizalo blagostanje, materijalnu kulturu i državnu snagu

Nema sumnje da je za života Dušanova u njegovoj državi bilo mnogo ljudi, koje je privlačio i zanosio uspeh i sjaj, i koji su, bilo kao njegovi saradnici ili inače, odobravali njegovu politiku i pomagali mu u njegovom radu. I posle njegove smrti bilo je bez sumnje dosta njih, koji su u onome, što je za Dušana stvoreno, gledali zalogu boljeg i sigurnijeg života. Zna se n. pr. da je kaluđer Isaija patrijarha Savu "jedva umolio" da pristane na preduzete mere za izmirenje srpske crkve sa grčkom.

I što je dalje odmicalo vreme vlade cara Dušana u prošlost, sve više su se, kao što obično biva, zaboravljale rđave strane njegove vladavine, a sve se više u uspomeni potomstva, koje je patilo i robovalo, isticale pozitivne strane njezine, sve su više sjaj i sila njegove države zanimale i zauzimale fantaziju naroda, koji je u ropstvu tavorio svoje dane. Slika cara Dušana i njegove države bivala je sve svetlija i draža, ukoliko je stanje srpskoga naroda, i pod Turcima i docnije u Austriji, bivalo sve gore i sve teže.

Onda je car Dušan postao simbol slave i snage srpskoga naroda, a njegova država ideal, čije je ostvarenje smatrano zavetnom mišlju svih Srba.

Jačanje srpske države

S toga je jedan pobožni kaluđer u XVIII veku, kad je, prepisujući živote kraljeva i arhiepiskopa srpskih došao do pomenutog mesta, gde se kaže, da se Dušan zacario i da je ustanovio patrijaršiju "jakože ne podobajet", dopisao sa strane: "Ovde, pogle, nezgodu reči! I mi tako upisasmo kao što to u starom izvodu (originalu) stoji, ne drzajući ma što dodati ili oduzeti".

U doba kada je Dušan došao na presto srpska je država bila u naponu snage. Od Nemanjina vremena ona je gotovo stalno napredovala i jačala, materijalno blagostanje povećavalo je broj stanovnika a time se povećavala radna snaga i vojska, otvaranje novih i jača eksploatacija starih rudnika, krčenje šuma, racionalnija obrada zemljišta na sve većim površinama, sve veći uvoz i izvoz i sve življa trgovina u zemlji, davali su, i državi i vladaocu i vlasteli i crkvi i narodu, sve veće prihode, a to je sve zajedno dizalo blagostanje, materijalnu kulturu i državnu snagu.

Ali tom naponu materijalne, državne i narodne, snage nije odgovarala unutrašnja konsolidacija. Heterogeni i separatistički elementi još uvek su se osećali u državi i još su bili dosta jaki. Pojedine oblasti još uvek su teglile na svoju stranu, i nisu shvatale da posebne oblasne interese treba podrediti opštim i državnim, pojedini velikaši još uvek su pre svega radili na tome da utvrde svoju vlast i svoj uticaj, i nisu bili voljni da svoje interese žrtvuju ma kome i ma čemu za ljubav.

Vladaoci srpski u XIII veku i u početku XIV veka u opšte su, izgleda, više imali uspeha u spoljnoj nego u unutrašnjoj politici. Osobito je pitanje o nasleđu prestola bilo neuređeno, i zbog toga ono gotovo nikako nije skidano sa dnevnog reda, isticano je često bez ikakvih stvarnih potreba, i izazivalo je stalno, osobito pri promenama na prestolu, krize, trzavice, borbe i građanske ratove.

Jasna spoljna politika

Pravac spoljne politike srpske države i državnog rada u tome pogledu, bili su tačno i jasno određeni još od onoga doba, kad je, pod Nemanjom, osnovana bila nova država. Postala u borbi protiv Vizantije, ona je, već tim samim, odmah od početka odredila pravac rada i budućim naraštajima. Sa Kopaonika ona je, još pod Nemanjom, nadirala u dolinu obe Morave, da izbije u srednje Podunavlje, u dolinu Vardara, i tuda na Solun, i u južno srpsko primorje, da pokori Zetu, svoga takmaca u borbi o vođstvo i vlast u srpskom narodu. Borba o vlast u primorju svršena je bila definitivno još prvih godina XIII veka. I borba za moravsku dolinu, vođena sa mnogo uspeha kroz ceo XIII vek, bila je krajem toga veka u glavnom povoljno završena. Srpska država se onda stalno utvrdila u srednjem Podunavlju.

Naporedo sa tim radom vođena je, još od Nemanje, gotovo stalno borba i za vardarsku dolinu. Međutim borba srpske države za vardarsku dolinu. Međutim borba srpske države za vardarsku dolinu bila je do pred kraj XIII veka manje energična i pokazivala je manje uspeha. Ali od kraja XIII veka počinje veoma intenzivan rad i na toj strani. Rad u tome pravcu bio je vrlo težak osobito zbog toga, što je srpska država u borbi za vardarsku dolinu imala da izdrži borbu sa dva takmaca. Vizantija, koja je vekovima držala vardarsku dolinu u svojoj vlasti, nije bila voljna da bez borbe napusti bogate zemlje stare Makedonije, koju je ona od uvek smatrala kao neposrednu svoju državnu oblast. Bugarska je međutim još od IX veka stalno održavala svoje pretenzije na Makedoniju, i smatrala je da je, po svom državnom pravu, ona pozvana da nasledi Vizantiju i grčke države u vardarskoj dolini.

Ratovi

Na Velbuždu (1330. godine) vođena je borba između vizantijsko-bugarskih državo-pravnih teorija i srpskog narodnog i državnog života. Srbija je odnela pobedu, i pitanje o vlasti u vardarskoj dolini i Makedoniji, bilo je definitivno rešeno u korist srpskoga naroda. U bitci na Velbuždu, u kojoj se rešavalo životno pitanje srpske države u srednjem veku, uzeo je neobično živog učešća mladi prestolonaslednik Dušan.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.