Ча­со­пис Друш­тва СВЕ­ТИ СA­ВA Брат­ство - од 1887. до 1941. го­ди­не (VIII)

Ра­спу­шта­ју се ло­го­ри, не­ма ви­ше та­ла­ца

За­узи­мањем Ју­го­сло­вен­ског Клу­ба по­чео је да се убла­жа­ва и су­ро­ви ре­жим у Бо­сни. Го­во­ри по­сла­ни­ка при­ка­зи­ва­ли су стање у земљи са та­ко ре­чи­тим при­ме­ри­ма, да се чак и код про­ти­вни­ка јављало гну­шање и про­тес­ти про­тив то­га. У ав­гус­ту, на ца­рев ро­ђен­дан, по­ми­ло­ва­на је и прва пар­ти­ја ла­кше осу­ђе­них по­ли­ти­чких људи. У но­вем­бру, у дру­гој пар­ти­ји "ве­ле­из­дај­ни­ка", дос­та је осу­ђе­них амнес­ти­ра­но

Но­во до­ба осе­ћа се у свој земљи. По­ли­ти­чки људи, ко­ји су би­ли су­ђе­ни на смрт, би­ва­ју по­ми­ло­ва­ни на ро­би­ју; ра­спу­шта­ју се ло­го­ри ин­тер­ни­ра­ца; прес­та­ју та­ош­тва. Но­ви­не по­чињу да пи­шу сло­бо­дни­је; јавља се кри­ти­ка ре­жи­ма. Тај ли­бе­рал­ни­ји дух на­ро­чи­то по­ја­ча­ва рус­ка ре­во­лу­ци­ја. При­мер Ро­ма­но­ва ос­та­вио је свог утис­ка у бе­чком дво­ру, а аус­триј­ски ми­нис­тар спољашњих по­сло­ва, гроф Чер­нин, при­ка­зу­је свом ца­ру по­ло­жај ра­том изну­ре­не земље као врло оча­јан и као пре­ду­вет за сва­ко­врсно зло.

Глад је те го­ди­не стра­хо­ви­та и по­мор људ­ства због ос­ку­ди­це хра­не да­вао је ужа­сне при­ме­ре патње. Рат је био до­ди­јао и у сла­бо храњеној вој­сци де­зер­ти­рање је би­ло на дне­вном ре­ду. Чи­та­ве че­те вој­ни­ка бе­жа­ле су у го­ру, пос­та­ја­ле "ло­го­ши", и обра­зо­ва­ле та­мо "зе­ле­ни ка­дар". У све ве­ћој ос­ку­ди­ци и са сумњом у успех и чи­но­вниш­тво по­пу­шта у сво­јој дис­ци­пли­ни и по­дми­ћи­вања и про­не­вер пос­та­ју по­ма­ло оби­чна ствар.

Отва­рањем бе­чког пар­ла­мен­та 1917. го­ди­не обнавља се и по­ли­ти­чки жи­вот. Че­шке во­ђе, ко­је су на­шле на­чи­на да до­ђу у ве­зу са сво­јом еми­гра­ци­јом, во­де гла­вну акци­ју. Да убла­же њихо­ву опо­зи­ци­ју и да ли­кви­ди­ра­ју на­сле­ђе ра­ни­јег ре­жи­ма изве­сни двор­ски кру­го­ви, из­гле­да, без до­го­во­ра са од­го­вор­ним чла­но­ви­ма вла­де, про­гла­шу­ју оп­шту амнес­ти­ју за по­ли­ти­чке крив­це у Aус­три­ји и осло­ба­ђа­ју Кра­мар­жа, Кло­фа­ча, Ра­ши­на и дру­ге че­шке осу­ђе­ни­ке, као и ве­лик део Ју­жних Сло­ве­на.

Страх од Aус­три­је

Вој­не влас­ти пра­ве изве­сне сметње и про­тес­ту­ју, али Кон­рад Хе­цен­дорф не­ма ви­ше оног ути­ца­ја, ко­ји је имао ра­ни­је, и њего­ва реч ви­ше не бро­ји мно­го. Ју­жни Сло­ве­ни, при отва­рању пар­ла­мен­та, скупљени у је­дан клуб, нас­то­је и са сво­је стра­не, да се по­ли­ти­чки обе­ле­же. Де­ло­вање Ју­го­сло­вен­ског Одбо­ра на стра­ни би­ло је по­зна­то, бар пре­ма са­оп­штењима вла­ди­не штам­пе, и тра­жи­ло се, при­ро­дно, да се чу­је, ка­кво ће ста­но­ви­ште за­узе­ти ови из Мо­нар­хи­је пре­ма том ра­ду.

Под све­жим утис­ци­ма ско­рих про­го­на, не­ки тек иза­шли из та­мни­ца, још увек у стра­ху од Aус­три­је, мно­ги ни­су сме­ли ни по­ми­сли­ти, да се со­ли­да­ри­шу са еми­гра­ци­јом; али, ис­то та­ко, ни­ти су сме­ли ни мо­гли де­ман­то­ва­ти њихо­ву ју­го­сло­вен­ску иде­оло­ги­ју. Осим то­га, гла­вну реч у бе­чком Ју­го­сло­вен­ском Клу­бу во­ди­ли су сло­ве­на­чки кле­ри­ка­ли, др. Ј. Крек и др. A. Ко­ро­шец, ко­ји су још увек има­ли ве­за са дво­ром и ко­ји по­ред свих ју­го­сло­вен­ских осе­ћања, мишљаху, да не би би­ло ни му­дро ни опре­зно осла­би­ти те ве­зе и пре­ћи у отво­ре­ни та­бор не­при­ја­теља. С то­га де­кла­ра­ци­ја Клу­ба, објављена 30. ма­ја 1917., пред­ставља ком­про­мис оба ста­но­ви­шта овом фор­му­лом: "Зас­ту­пни­ци удру­же­ни у Ју­го­сло­вен­ском Клу­бу за­хте­ва­ју на осно­ву на­ро­дног на­че­ла и хрват­ског држа­вног пра­ва ује­дињење свих кра­је­ва Мо­нар­хи­је што их нас­тављају Сло­вен­ци, Хрва­ти и Срби у је­дно са­мос­тал­но држа­вно те­ло, сло­бо­дно од сва­ког ту­ђег го­спод­ства и са­гра­ђе­но на де­мо­крат­ској по­дло­зи, а под же­злом Хаб­збур­шке Мо­нар­хи­је".

Не­за­до­вољан тим и уоп­ште држањем Ју­го­сло­вен­ског Клу­ба, ко­ји гла­са за држа­вне кре­ди­те, д-р A. Тре­сић Па­ви­чић при­шао је Че­си­ма, ко­ји су од по­чет­ка би­ли зна­тно ра­ди­кал­ни­ји. 5. ју­на при­хва­тио је ту де­кла­ра­ци­ју Стар­че­ви­ћан­ски Клуб на­ла­зе­ћи, да је ту осно­ва "ра­ду за ве­ли­ке иде­але на­ро­дне сло­бо­де и ује­дињења. Ста­ра хрват­ска про­гра­мна иде­ја три­ја­ли­зма, обновљена и у овом обли­ку, ни­је би­ла не­при­ја­тно примљена ни на дво­ру, ни у вој­ним кру­го­ви­ма, и ако би та­мо би­ли во­ле­ли, да је но­си­ла чис­то хрват­ско име и тен­ден­ци­је. Aли је за то у Пе­шти наи­шла на оп­шти отпор и отуд се одмах да­ва­ло до знања, да ће рад у том прав­цу си­гур­но до­вес­ти до су­ко­ба.

Су­ро­ви ре­жим у Бо­сни

За­узи­мањем Ју­го­сло­вен­ског Клу­ба по­чео је да се убла­жа­ва и су­ро­ви ре­жим у Бо­сни. Ин­тер­пе­ла­ци­је и го­во­ри по­сла­ни­ка при­ка­зи­ва­ли су стање у земљи са та­ко ре­чи­тим при­ме­ри­ма, да се чак и код про­ти­вни­ка јављало гну­шање и про­тес­ти про­тив то­га. У ав­гус­ту, на ца­рев ро­ђен­дан, по­ми­ло­ва­на је и прва пар­ти­ја ла­кше осу­ђе­них по­ли­ти­чких људи, а за дру­ге је уве­де­на цус­то­диа хо­нес­та. У но­вем­бру, у дру­гој пар­ти­ји ве­ле­из­дај­ни­ка, био сам амнес­ти­ран и сам, па сам, пре­шав­ши у де­цем­бру у За­греб, имао при­ли­ке, да мно­ге по­ли­ти­чке акци­је пра­тим из бли­за и да ли­чно учес­тву­јем у њима.

По­чет­ком 1918. по­ли­ти­чка је си­ту­аци­ја би­ла, угла­вном, ова­ка. На­ше ве­зе са инос­тран­ством би­ле су врло ос­ку­дне и увек са­мо де­ло­ми­чне. Нај­ва­жни­је ства­ри са­зна­ва­ли смо пре­ко Пра­га и по­не­кад од изве­сних ли­ца, ко­ја су изу­зе­тно до­би­ја­ла мо­гу­ћност да оду до Швај­цар­ске и та­мо сту­пе у бли­жи до­дир са не­ким људи­ма из еми­гра­ци­је. Ин­фор­ма­ци­је, ко­је смо има­ли, би­ле су ре­до­вно или не­по­тпу­не или је­днос­тра­не и ни­су мно­го по­ма­га­ле, да се ме­ђу на­ма ство­ри ап­со­лу­тно уве­рење о по­тре­би је­дне врсте акци­је. Ослањало се, по­нај­ви­ше, на сво­је на­ци­онал­не ин­стин­кте и на сво­ју по­дељена. Код кле­ри­кал­них Сло­ве­на­ца још је би­ла у кур­су мај­ска де­кла­ра­ци­ја са хаб­збур­шким окви­ром, и ако та­да код во­ђе бе­ше дос­та не­го­ве­шта­вања, да се при њему не ми­сли и ос­та­ти.

Српска ствар

Чи­тав се ју­го­сло­вен­ски по­крет и ра­ни­је и са­да при­ка­зи­вао као српска ствар и Хрва­ти су би­ли, у нај­го­рем слу­ча­ју озна­ча­ва­ни као де­ли­ми­чно за­ве­де­ни. Српских жрта­ва би­ло је, ме­ђу­тим, одви­ше и од во­де­ћих ли­чнос­ти би­ло би не­од­го­вор­но спре­ма­ти на­ро­ду но­ве удар­це. Ко­али­ци­ја ће сту­пи­ти у Aкци­ју он­да, кад за то бу­де зго­дан час. Ко­али­ци­она­шки ди­си­ден­ти, др Срђан Бу­ди­сављевић и Ва­ле­ри­јан При­би­ће­вић, би­ли су спо­на изме­ђу те две ан­тиаус­триј­ске гру­па­ци­је

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.