Часопис Друштва СВЕТИ СAВA Братство - од 1887. до 1941. године (V)

До зоре се морало свршити и јутрење и служба, док нису Турци поустајали, да их не би дражила каурска молитва. Венчање се свршавало обично око поноћи, да не би сватовска парада изазвала каквог Турчина да отме младу. Турци - обично о барјаму или рамазану - у своме верском заносу наваљивали на Србе око цркве и секли их и убијали,

Срби имају две своје цркве, стару или горњу коју саградише по Усрев-беговој дозволи, не зна се када, и нову, коју доградише и посветише 1872. године по дозволи портиној а на заузимање страних консула. О постанку старе цркве има две приче. По једној ју је саградио Aндрија, брат Краљевића Марка. По другој је измолио Усрев-бегов слуга Србин Aндреја од свога господара једно место у Сарајеву, колико захвата бивоља кожа, да на њему гради себи цркву, кад је била готова бегова yамија; он је кожу исекао на кајише и захватио велики простор.

Занимљива је веза ове приче са причом о постанку стародревне Картагине. Први траг о овој цркви остао нам је из шеснаестога века. Године 1556. изгорела је ова црква, а горела је је и 1697. кад је принц Евђеније освојио Сарајево. Године 1717. кад је владичанска столица пренесена у Сарајево, проширена је ова црква, саграђено је и позлаћено темпло.

Вјенчања и јутрења у тишини

Кад су Турци градили тврђаву око половине прошлога века, дозвољено беше Србима зидарима да у вече понесу по један отесан камен и да оправљају своју цркву, којој се кубе распукло од земљотреса 1749. године; Стара је црква за читав метар у земљи; ограђена је високим зидом тако да се с улице не види, како не би вређала очи правоверним Турцима; од прилике онаква је, каква је стара црква у Нишу. До зоре се морало свршити и јутрење и служба, док нису Турци поустајали, да их не би дражила ђаурска молитва. Венчање се свршавало обично око поноћи, да не би сватовска парада изазвала каквог Турчина да отме младу.

Па ипак су негда Турци у своме беснилу вешали Србе о врата ове цркве. Дуго се Срби тужили на овај зулум, и кад султану те тужбе додијаше, он изда ферман: да не смеду више Турци вешати рају о црквена врата него на другоме месту; тај се ферман и данас чува у архиви старе цркве. Доцније су Турци - обично о барјаму или рамазану - у своме верском заносу наваљивали на искупљене Србе око цркве и секли их и убијали па би натерали онда младога попа а сада старога проту Стевана Баковића (он ми је главом све причао), да гази преко својих мртвих парохијана и да службу служи; њему беше дозвољено, да за појасом носи пиштоље, и да се брани ако би њега лично когод напао, и он би пиштоље оставио на часну трпезу па би службу започињао. - У овој се цркви чува рука св. Текле, којој народ приписује чудотворну моћ и из далека долази да је целива. - У архиви ове цркве има врло важних рукописних и штампаних старина књижевних већином богословске садржине: неке од њих описао сам у "Гласнику Српског Ученог Друштва". Има неколико турских повеља и фермана, које би ваљало да који од наших стручних људи што пре проучи, док их не прогута заборав у каквој бечкој архиви као што је то било са многим другим српским споменицима.

Кнез Михаило и султан добротвори

У сред Нове цркве су два велика стуба; уз десни је владичин сто, а уз леви сто за земаљског поглавара и амвон; испред стубова су певнице. Темпло је позлаћено и на њему су иконе поређане у четири реда, међу којима је и икона Св. Саве и св. Симеуна (Немање); има и руских светаца, јер су слике рађене као, што кажу, у сергијевском манастиру код Петрограда. На цркву је потрошено тридесет и шест хиљада дуката. На грађење те цркве приложио је пет стотина дуката султан, а исто толико кнез Михаило; архимандрит Сава носио је руку св. Текле у Русију и прикупио на то грађење око две хиљаде дуката; све остало дала је стара црква од својих прихода, поред тога саме имућније Сарајлије у три маха купиле су између себе прилоге, а сиромашнији су људи без наднице радили; крст и јабуку на кули приложиле су госпође сарајевске; мање прилоге дадоше Срби трговци из Београда, Дубровника, Беча и Трста.

Ова црква саграђена је у византијском стилу од тесанога камена; штета што, је камен окречен. Тек после окупације попеше звона на кулу. Кад су дигнута звона, није остало у Сарајеву једне мушке руке, која тога дана није повукла ма и на часак за уже бар једнога звона, а било је неколико старијих трговаца, који су вас дан провели у порти и чим ухвате ред, а они држи за уже па вуку, док се не озноје, - било их је, који су звонили и по двадесет пута. Нова је црква на најживљем месту у улици Фрање Јосифа, а око ње је пространа порта, ограђена гвозденим шипкама.

Одмах уза стару цркву су улице магазе, између којих на капији стоји натпис: Школе српске православне општине. Кроз капије се иде уз брдо. Горе на равници има шест зграда. На највишем је месту највећа зграда на спрат:

Конак сарајевског владике и митрополита дабро-босанскога: на горњем су боју собе за митрополита и диванана, са које се врло лепо види Сарајево; при земљи су собе за млађе: у митрополији сам и ја у први мах становао. Остале су зграде - осим једне - приземне и мање, но ипак у њима је двораница за седнице црквене општине и гимнасијског патроната, три собе за четири разреда гимнасије (трећи и четврти разред био у једној соби), две собе за по два разреда основне школе мушке, велика дворана за школске свечаности, мања кућа на спрат са четири стана за три професора и једнога учитеља, шупе за дрва и т. д. Поред тога црквена општина има велику кућу на спрат у улици Фрање Јосифа ниже нове цркве, у којој су две собе за по два разреда, основне школе женске и три стана за две учитељице и једнога учитеља.

Храм под оловом 

Нова црква је леп споменик новијег српског неимарства. Темељ јој је ударен 13. Јуна 1863. године, а дограђена је 1872. Кула је висока педесет осам метара, и само је алем (врх на минарету) бегове yамије од ње нешто виши, јер је Турцима зазор, да је хришћанска црква виша од yамије. На њој су пет кубета и врло многи прозори. Покривена је оловом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.