Часопис Друштва СВЕТИ СAВA Братство - од 1887. до 1941. године (III)

Неувели вијенац народног пјесника

Покрај звекета оружја, војничког напрезања и рада, које је народ у Србији поднео за своју слободу и независност, опет је из њега ступио на књижевно поље Вук Караyић. Рођен у Србији, био је право сушто остварење мисли Доситијеве. И докле је народ из Србије на једној страни напрезао се и радио, да обележи и утврди своју политичку самосталност, дотле је Вук трудио се да обележи самосталност народног језика и његова права на књижевност

На патриотизам Л. Мушицкога имала је мало одвише утицаја његова владичанска митра, и он није признавао основу народности на таквој ширини и на толикој чврстоћи. И он је, до душе, признавао језику да треба да служи као мерило за опредељавање народности, али је замашај тога мерила ограничавао тиме што је вери давао исти значај или утицај који и језику, а под вером је за опредељавање народности рачунао само са источним православљем. Не треба га ни помињати, да је то гледиште остало одвише искључиво, и да је једним махом бацало на страну Србе западне цркве и Србе мухамедовце.

Кад се упореди са Доситијем, Мушицки заиста излази као представник правца који носи у себи нешто реакције. Aли кад се узму на ум мисли и понашање тадашњега свештенства, скроз на скроз противни мислима Доситијевим; кад се узме на ум, како је патријаршијска црквена власт у Карловцима гонила књиге Доситијеве, - мора се признати, да су списи Л. Мушицкога, и такви какви су, били врло добар знак.

 Образовање српског народа

Ма да је на питање о јединству српске народности ограниченије него Доситије одговарао, он никада није престао проповедати љубав отаyбине, никада није престао подстицати умствено образовање српскога народа. A што се толико колебао у избору народнога језика, то се може оправдати и ондашњим стањем филолошке науке, која је још непрестано тврдила, да је црквено-словенски, познат Л. Мушицкоме, мати осталих говора словенских. У оно време њему није било могућно, да с оном јасношћу види пред собом положај, с којим га ми данас можемо гледати.

A може бити, да је имао и особитих обзира, које је као духовник и владика морао поштовати. Aли на супрот свему томе Мушицки је својом радњом живо напред потиснуо мисао Доситијеву, он је опет јако помагао мисао независнога развијања народности и мисао индивидуализма у народној књижевности. Муза његова није престајала певати љубав отаyбине; она је међу Србима пробудила укус за књижевност у опште, а нарочито укус за лепу књижевност. Његови песнички списи, који су се разлегали са висине владичанске столице његове, били су као освештани благослов делу Доситијевом које је дотле сама црква осуђивала.

Осим свега тога Л. Мушицки је био лични пријатељ Вука Ст. Караyића, и потпомогао га је у свему. Он је сав скроз био одан новоме нараштају, који је с одушевљењем полазио путем, који су Доситије и Вук прокрчили; он је тај нараштај на томе путу храбрио. Aукторитет једнога тако високога црквеног достојанственика као што је био Л. Мушицки, одсудно је дао јачи полет умственој образованости народној; он је млади нараштај онога времена упућивао на нови пут који му се отварао.

Вукова борба за језик

Много година још после смрти његове, младићи су из Србије, полазећи на универзитете у Немачку и Француску, један другоме декламовали његове стихове, испуњене оним особеним свечаним родољубљем. Књижевно развиће, које је Мушицки изазвао, и које се јаче развило у 1848. години, потисло је самога Л. Мушицкога у историју; други су почели вршити онај уплив, који је некада њему припадао. Из овога летимичног прегледа види се разговетно како је Л. Мушицки био производ средине, из које је никао. Aли баш у онај мах, кад су његове идеје почеле да сазревају, створило се за књижевност ново огњиште тиме, што је васкрсла нова држава српска, која је већ почела обележавати се у сталним и значајним облицима. Јер покрај звекета оружја, војничког напрезања и рада, које је народ у Србији поднео за своју слободу и независност, опет је из њега ступио на књижевно поље Вук Караyић, рођен у Србији, који је био право суште остварење мисли Доситијеве. И докле је народ из Србије на једној страни напрезао се и радио, да обележи и утврди своју политичку самосталност, дотле је Вук, на другој страни, трудио се да обележи самосталност народнога језика и његова права на књижевност.

И Босна није изостала, да уђе у тај општи рад: с њене стране уђе смело на ово ново поље рада песник Сима Милутиновић (1794-1847). Онај силни девичански задах планинских племена српских, међу којима је народни певач био једино јоште живо предање, напојио је оба ова велика човека, једнога као граматичара, а другога као песника. Мучно се језик привијао жаркој машти Милутиновићевој, полету мисли његових, а и Милутиновић није имао ни времена ни могућности, да се бави језиком и да спољни облик удешава и улепшава.    

Сима Милутиновић је склопио и испевао своју Србијанку. То је збирка више оделитих песама, у којима је он певао последње војевање и она напрезања, што их је народ чинио за основу своје политичке самосталности. Милутиновић је у својим песмама показао тако оригиналне погледе, таку силу појимања и смелости у изразу, да му је име остало окружено неувелим венцем песника народнога.

Књижевни глас

Вук се запајао чистим духом језика народнога, и он му је постављао правила и обележавао индивидуализам, а Милутиновић (Сима) се одушевљавао народним песништвом, и уносио је у књижевност глас, снагу и живахност народнога живота. Aли језик у то време још није био стекао сву ону гипкост, коју има данас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.