Časopis Društva SVETI SAVA Bratstvo - od 1887. do 1941. godine (III)

Neuveli vijenac narodnog pjesnika

Pokraj zveketa oružja, vojničkog naprezanja i rada, koje je narod u Srbiji podneo za svoju slobodu i nezavisnost, opet je iz njega stupio na književno polje Vuk Karayić. Rođen u Srbiji, bio je pravo sušto ostvarenje misli Dositijeve. I dokle je narod iz Srbije na jednoj strani naprezao se i radio, da obeleži i utvrdi svoju političku samostalnost, dotle je Vuk trudio se da obeleži samostalnost narodnog jezika i njegova prava na književnost

Na patriotizam L. Mušickoga imala je malo odviše uticaja njegova vladičanska mitra, i on nije priznavao osnovu narodnosti na takvoj širini i na tolikoj čvrstoći. I on je, do duše, priznavao jeziku da treba da služi kao merilo za opredeljavanje narodnosti, ali je zamašaj toga merila ograničavao time što je veri davao isti značaj ili uticaj koji i jeziku, a pod verom je za opredeljavanje narodnosti računao samo sa istočnim pravoslavljem. Ne treba ga ni pominjati, da je to gledište ostalo odviše isključivo, i da je jednim mahom bacalo na stranu Srbe zapadne crkve i Srbe muhamedovce.

Kad se uporedi sa Dositijem, Mušicki zaista izlazi kao predstavnik pravca koji nosi u sebi nešto reakcije. Ali kad se uzmu na um misli i ponašanje tadašnjega sveštenstva, skroz na skroz protivni mislima Dositijevim; kad se uzme na um, kako je patrijaršijska crkvena vlast u Karlovcima gonila knjige Dositijeve, - mora se priznati, da su spisi L. Mušickoga, i takvi kakvi su, bili vrlo dobar znak.

 Obrazovanje srpskog naroda

Ma da je na pitanje o jedinstvu srpske narodnosti ograničenije nego Dositije odgovarao, on nikada nije prestao propovedati ljubav otaybine, nikada nije prestao podsticati umstveno obrazovanje srpskoga naroda. A što se toliko kolebao u izboru narodnoga jezika, to se može opravdati i ondašnjim stanjem filološke nauke, koja je još neprestano tvrdila, da je crkveno-slovenski, poznat L. Mušickome, mati ostalih govora slovenskih. U ono vreme njemu nije bilo mogućno, da s onom jasnošću vidi pred sobom položaj, s kojim ga mi danas možemo gledati.

A može biti, da je imao i osobitih obzira, koje je kao duhovnik i vladika morao poštovati. Ali na suprot svemu tome Mušicki je svojom radnjom živo napred potisnuo misao Dositijevu, on je opet jako pomagao misao nezavisnoga razvijanja narodnosti i misao individualizma u narodnoj književnosti. Muza njegova nije prestajala pevati ljubav otaybine; ona je među Srbima probudila ukus za književnost u opšte, a naročito ukus za lepu književnost. Njegovi pesnički spisi, koji su se razlegali sa visine vladičanske stolice njegove, bili su kao osveštani blagoslov delu Dositijevom koje je dotle sama crkva osuđivala.

Osim svega toga L. Mušicki je bio lični prijatelj Vuka St. Karayića, i potpomogao ga je u svemu. On je sav skroz bio odan novome naraštaju, koji je s oduševljenjem polazio putem, koji su Dositije i Vuk prokrčili; on je taj naraštaj na tome putu hrabrio. Auktoritet jednoga tako visokoga crkvenog dostojanstvenika kao što je bio L. Mušicki, odsudno je dao jači polet umstvenoj obrazovanosti narodnoj; on je mladi naraštaj onoga vremena upućivao na novi put koji mu se otvarao.

Vukova borba za jezik

Mnogo godina još posle smrti njegove, mladići su iz Srbije, polazeći na univerzitete u Nemačku i Francusku, jedan drugome deklamovali njegove stihove, ispunjene onim osobenim svečanim rodoljubljem. Književno razviće, koje je Mušicki izazvao, i koje se jače razvilo u 1848. godini, potislo je samoga L. Mušickoga u istoriju; drugi su počeli vršiti onaj upliv, koji je nekada njemu pripadao. Iz ovoga letimičnog pregleda vidi se razgovetno kako je L. Mušicki bio proizvod sredine, iz koje je nikao. Ali baš u onaj mah, kad su njegove ideje počele da sazrevaju, stvorilo se za književnost novo ognjište time, što je vaskrsla nova država srpska, koja je već počela obeležavati se u stalnim i značajnim oblicima. Jer pokraj zveketa oružja, vojničkog naprezanja i rada, koje je narod u Srbiji podneo za svoju slobodu i nezavisnost, opet je iz njega stupio na književno polje Vuk Karayić, rođen u Srbiji, koji je bio pravo sušte ostvarenje misli Dositijeve. I dokle je narod iz Srbije na jednoj strani naprezao se i radio, da obeleži i utvrdi svoju političku samostalnost, dotle je Vuk, na drugoj strani, trudio se da obeleži samostalnost narodnoga jezika i njegova prava na književnost.

I Bosna nije izostala, da uđe u taj opšti rad: s njene strane uđe smelo na ovo novo polje rada pesnik Sima Milutinović (1794-1847). Onaj silni devičanski zadah planinskih plemena srpskih, među kojima je narodni pevač bio jedino jošte živo predanje, napojio je oba ova velika čoveka, jednoga kao gramatičara, a drugoga kao pesnika. Mučno se jezik privijao žarkoj mašti Milutinovićevoj, poletu misli njegovih, a i Milutinović nije imao ni vremena ni mogućnosti, da se bavi jezikom i da spoljni oblik udešava i ulepšava.    

Sima Milutinović je sklopio i ispevao svoju Srbijanku. To je zbirka više odelitih pesama, u kojima je on pevao poslednje vojevanje i ona naprezanja, što ih je narod činio za osnovu svoje političke samostalnosti. Milutinović je u svojim pesmama pokazao tako originalne poglede, taku silu pojimanja i smelosti u izrazu, da mu je ime ostalo okruženo neuvelim vencem pesnika narodnoga.

Književni glas

Vuk se zapajao čistim duhom jezika narodnoga, i on mu je postavljao pravila i obeležavao individualizam, a Milutinović (Sima) se oduševljavao narodnim pesništvom, i unosio je u književnost glas, snagu i živahnost narodnoga života. Ali jezik u to vreme još nije bio stekao svu onu gipkost, koju ima danas.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.