Борба хришћана са Османлијама

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Православље или Источна црква?) (11)

Западу Европе је промакло да ријеч "ортодоксија" (грч. ортходоџиа) заправо значи "права вјера". Изненађење је било када су православне аутокефалне цркве, а нарочито руска, по завршетку ере совјетског комунизма развиле нову самосвијест. И борба за опстанак хришћана под арапском влашћу и у Османском царству дала је одређени допринос, као повезивање изградње националног идентитета с вјером

Језик је варљив. На нашим просторима православне хришћане у свакодневном говору углавном означавамо као Источну цркву, чиме их такорећи географски лоцирамо, истовремено им приписујући сва негативна обележја која су повезана с појмом "Исток". Све то заправо потиче од Источног има, како је упрошћено називан источни део Римске империје, који је надживео западни део царства.

При том се у потпуности занемарује чињеница да су његови становници себе називали Ромејима, те да је, према њиховом схватању, везаност за Рим и даље била веома јака. И код нас толико популарни назив Визант (Византија) заправо је скраћени облик речи Византион, како се Константинопољ звао пре него што је променио име. Тада је назван по цару Константину, који је хришћанима дао верске слободе и препустио прошлости државна божанства старог Рима која су одавно изгубила значај. Тек је цар Теодосије 381. године успоставио монопол хришћанске цркве, прогласивши је државном религијом. У томе вероватно треба тражити један од чинилаца који су допринели традиционалној тесној повезаности државе и цркве на Истоку.

Национални идентитет и вјера

И борба за опстанак хришћана под арапском влашћу и у Османском царству дала је одређени допринос, као повезивање изградње националног идентитета с вером. Римски цареви у Константинопољу редовно су били председници црквених сабора, традиција која се одржала у Руској православној цркви, где је царева реч имала пресудну улогу. Цар Петар Велики је чак укинуо патријаршију и заменио је Светим синодом. Институцију патријаршије је, игром судбине, тек уочи победе Октобарске револуције 1917. године створила тадашња влада након пропасти цара Николаја, што је, вероватно, допринело опстанку Руске православне цркве. Западу Европе је, међутим, промакло да реч "ортодоксија" (грч. ортходоџиа) заправо значи "права вера".

Утолико је веће било изненађење када су православне аутокефалне цркве, а нарочито руска, по завршетку ере совјетског комунизма развиле нову самосвест. Нажалост, нисмо склони да на основу сопствених верских критеријума оцењујемо цркве ових земаља, које под принудом влашћу марксизма–лењинизма нису нарочито развијале екуменске покрете, већ су одраз другачијих друштвених прилика. Иако неке православне цркве етаблиране у СAД и другим исељеничким областима испољавају "западна" схватања, недостаје процес стицања искустава кроз који је прошао европски Запад. Овакви процеси учења захтевају стрпљење.

Треба, међутим, напоменути да Грчка православна црква, а нарочито садашњи митрополит Хрисодулос, на унутрашњополитичком плану има веома крут став према односу између државе и цркве. Од великог Aтинагоре, који је заједно с папом Јованом ЏЏИИИ покренуо процес помирења, константинопољски патријарси су постали отворенији, мада им улога "почасног председника" свих православних цркава не омогућава да утичу на став црквених поглавара у различитим земљама. Често се као аргумент наводи чињеница да је патријарх Вартоломеј, чије се седиште налази у Фанару, у Истамбулу, заправо беспомоћан због верске и политичке ситуације у Турској. Недавни протест монаха једног манастира на брду Aтос због спремности патријарха да преговара с Римом показује колико су односи затегнути.

 Васељенски сабор

Да не би било неспоразума, треба рећи да појам "Источна црква" подразумева и све старе источне цркве, које заправо немају никакве везе с православљем, али су 431. године на васељенском сабору у Халкедону изабрале свој пут и углавном су монофизитског карактера, дакле, разликују се по схватању инкарнације Христове. Данас су присутне и на западу Европе зато што су, као и сиријски православци (није православна црква!), због политичке ситуације биле принуђене да напусте своје земље (нпр. Сирију, источну Aнадолију, Ирак и Либан)...

... Унијатске цркве су још једна проблематична тема. Католичка црква је вековима покушавала да признавањем источне литургије издејствује признавање папе као врховног поглавара цркве. То је постигнуто Брестлитовском унијом, захваљујући којој је створена Украјинска унијатска црква, на нашим просторима позната као Гркокатоличка црква. Овај назив потиче из црквеног закона старе монархије и није уобичајен изван граница Aустрије. Унијатска црква је прилично јака у западној Украјини и политички је утицајна зато што представља духовно-културни темељ самосталности Украјинаца. Иако је по начину богослужења везана за православље, она је разлог прозападне оријентације овог региона, при чему и прошлост Галиције у саставу Хабзбуршке монархије сигурно игра важну улогу. Сваки митрополит у Лембергу (Лавову, Љвиву, Љвову) истицао је да је његовој цркви било најбоље у време цара Фрање Јосифа.

Унијатске цркве

Унијатске цркве - постоје и други њихови облици, на пример, у Румунији - су препрека православној цркви за дијалог са Католичком црквом. Она тражи од Рима да укине различите облике унијатских цркви да би се омогућила основна платформа за разговоре о заједничкој будућности. Католичка црква је неке унутрашње проблеме у вези са ожењеним свештеницима решила премештајући их у унијатске цркве, где је свештеницима (али не и бискупима!) дозвољен брак - то се десило у Чехословачкој после 1989. године са тајно рукоположеним свештеницима.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.