Биљи живот, аутомобили, путовања, туризам...

КОМAНДНИ ВИСОВИ (Криза самопоуздања) (6)

Породице су куповале прва, па затим друга кола, набављали су кућне апарате и телевизоре. Куповали су у супермаркетима и робним кућама, ишли на одмор и путовали у иностранство. Валери Жискар Дестен, бивши француски председник, био је најбољи ученик Националне школе за управу, која је била највећи мајдан знања владе почетком педесетих година

Основно оправдање за улогу владе било је схватање економиста да "тржиште не функционише". Неки жељени исходи захтевали су известан степен координације који индивидуални конкуренти на тржишту не би могли да постигну. У случају таквог неуспеха влада се убацивала да обезбеди координацију. Време је такође било важна брига.

Сама производња није могла да обезбеди улагања; или би требало превише времена да дође до оплођења или би дошло до стварања добара која су одлазила за друштво уопште, а не појединачно, за фирме које су обезбедиле улагања. Инфраструктура је била пример нечега за чији развој је потребно много времена, као и трошкови за базична истраживања и развој - случај у којем су добра могла да буду сасвим расута и тако неухватљива за фирму која троши новац.

За нефункционисање тржишта постојао је још један разлог - недостатак проницљивости, знања. "Знање владе" - оно што је влада знала и за што се сматрала одговорном да зна - разликовало се од "пословног знања".

Ово потоње неговало се на разним академијама - у правним и политичким школама, не у бизнису или "трговини". Сматрало се да је, уколико нека привредна активност тежи ка будућности и утиче на широке масе, утолико мање потребно пословно знање за њено провођење.

Први страни туристи

Инструменти интервенције постали су средство којим се примењивало знање владе. Ресурсе је усмеравала и распоређивала држава и то политичким и бирократским доношењем одлука, а не исконским силама понуде и тражње - силама које обликује знање оних који се налазе на тржишту.

Валери Жискар Дестен, бивши француски председник, био је најбољи ученик Националне школе за управу, која је била највећи мајдан знања владе почетком педесетих година. Осврћући се на своје образовање сећао се да су га учили о индикативном планирању и контроли цена, "али није било помена нити било какве расправе о тржишту".

У почетку је претпоставка владе везана за ризике привредне активности деловала логично и сигурно. Нико није могао да заборави тридесете године. Тако је влада постала нека врста осигуравајуће националне компаније, која гарантује развој и штити народ од опасности тржишта. Као велики осигуравачи, владе су скупљале премије да би платиле своје издатке путем директних и индиректних дажбина свих врста. За разлику од осигуравача, оне су такође имале на располагање у привилегије власти - дефицитарну потрошњу на коју су се све више ослањале. Aли како је улога владе као осигуравача бивала осујећена тако је било и са очекивањима потрошача, радника и фирми. Једном формирана, интервенционистичка влада могла је само да расте, никако да се смањује. Очекивања да влада може и да ће гарантовати развој и све веће добити, постала су део политичке културе.

Ипак, ко је могао да негира успех овог експеримента? Од завршетка Другог светског рата до нафтних криза седамдесетих година индустријски свет је уживао три деценије просперитета и већих прихода који су подгревали аспирације и снове. Било је то изузетно достигнуће. Деца рата и послератног снабдевања на тачкице постала су адолесценти привредног опоравка и развоја, а затим родитељи потрошачког друштва. Породице су куповале прва па затим друга кола; набављали су кућне апарате и телевизоре. Куповали су у супермаркетима и робним кућама, ишли на одмор и путовали у иностранство, куповали су производе који су рекламом стекли име. И изнад свега, имали су посао.

Потрошачки менталитет

Социолози су се жалили на потрошачки менталитет и материјализам; они су уочили јаз између "приватног изобиља" и "јавне беде". Aли главна чињеница била је да се појавио квалитет живота о којем на крају Другог светског рата није могло ни да се сања. Није никакво чудо да су у целом некомунистичком, индустријализованом свету, гласачи давали зелено светло политичарима да наставе са употребом стандардних средстава која гарантују развој привреде - а отуда и пуне запослености. Чинећи то, они су се приклањали супериорном познавању владе националних економских интереса.

Барјак упозорења била је инфлација. Током шездесетих година дошло је до појаве инфлације у мешовитим привредама, али не у толикој мери да би ситуација постала алармантна. Међутим, почетком седамдесетих инфлаторни притисци постали су наглашенији и видљивији. Средства која је влада некад користила да би испливала - поспешивање тражње потрошача, повећање плата - сада нису била довољна. Кејнсијанско управљање тражњом сматрало је да су ниска запосленост и ниска, диригована инфлација права комбинација. Испоставило се да је то погрешно.

Требало је много времена да се лекција научи, јер је под упитник дошло све што беше прихваћена мудрост. Недостатак политичке воље да се ухвати у коштац са проблемом само је погоршавао ситуацију.

Нафтна криза

Када је дошло до нафтне кризе 1973-74, мешовита привреда већ се напрезала. Драматичан пораст цена нафте био је "шок" због степена у којем је уздрмао познате обрасце трошкова у привреди. У паду привредних активности, који је уследио после нафтне кризе, инфлација и незапосленост почели су да расту скупа у дотад незабележеној спирали. Овај феномен добио је назив стагфлација. A између 1974. и 1980. владе и слева и здесна схватиле су да ће покушаји да се ишчупају из кризе помоћу дефицитарне потрошње бити узалудни и контрапродуктивни. Кејнсијанизам је изгубио своје обележје. Привредни раст из претходних деценија, који се претходно узимао здраво за готово, сада је болно недостајао.

                                       (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.