Bilji život, automobili, putovanja, turizam...

KOMANDNI VISOVI (Kriza samopouzdanja) (6)

Porodice su kupovale prva, pa zatim druga kola, nabavljali su kućne aparate i televizore. Kupovali su u supermarketima i robnim kućama, išli na odmor i putovali u inostranstvo. Valeri Žiskar Desten, bivši francuski predsednik, bio je najbolji učenik Nacionalne škole za upravu, koja je bila najveći majdan znanja vlade početkom pedesetih godina

Osnovno opravdanje za ulogu vlade bilo je shvatanje ekonomista da "tržište ne funkcioniše". Neki željeni ishodi zahtevali su izvestan stepen koordinacije koji individualni konkurenti na tržištu ne bi mogli da postignu. U slučaju takvog neuspeha vlada se ubacivala da obezbedi koordinaciju. Vreme je takođe bilo važna briga.

Sama proizvodnja nije mogla da obezbedi ulaganja; ili bi trebalo previše vremena da dođe do oplođenja ili bi došlo do stvaranja dobara koja su odlazila za društvo uopšte, a ne pojedinačno, za firme koje su obezbedile ulaganja. Infrastruktura je bila primer nečega za čiji razvoj je potrebno mnogo vremena, kao i troškovi za bazična istraživanja i razvoj - slučaj u kojem su dobra mogla da budu sasvim rasuta i tako neuhvatljiva za firmu koja troši novac.

Za nefunkcionisanje tržišta postojao je još jedan razlog - nedostatak pronicljivosti, znanja. "Znanje vlade" - ono što je vlada znala i za što se smatrala odgovornom da zna - razlikovalo se od "poslovnog znanja".

Ovo potonje negovalo se na raznim akademijama - u pravnim i političkim školama, ne u biznisu ili "trgovini". Smatralo se da je, ukoliko neka privredna aktivnost teži ka budućnosti i utiče na široke mase, utoliko manje potrebno poslovno znanje za njeno provođenje.

Prvi strani turisti

Instrumenti intervencije postali su sredstvo kojim se primenjivalo znanje vlade. Resurse je usmeravala i raspoređivala država i to političkim i birokratskim donošenjem odluka, a ne iskonskim silama ponude i tražnje - silama koje oblikuje znanje onih koji se nalaze na tržištu.

Valeri Žiskar Desten, bivši francuski predsednik, bio je najbolji učenik Nacionalne škole za upravu, koja je bila najveći majdan znanja vlade početkom pedesetih godina. Osvrćući se na svoje obrazovanje sećao se da su ga učili o indikativnom planiranju i kontroli cena, "ali nije bilo pomena niti bilo kakve rasprave o tržištu".

U početku je pretpostavka vlade vezana za rizike privredne aktivnosti delovala logično i sigurno. Niko nije mogao da zaboravi tridesete godine. Tako je vlada postala neka vrsta osiguravajuće nacionalne kompanije, koja garantuje razvoj i štiti narod od opasnosti tržišta. Kao veliki osiguravači, vlade su skupljale premije da bi platile svoje izdatke putem direktnih i indirektnih dažbina svih vrsta. Za razliku od osiguravača, one su takođe imale na raspolaganje u privilegije vlasti - deficitarnu potrošnju na koju su se sve više oslanjale. Ali kako je uloga vlade kao osiguravača bivala osujećena tako je bilo i sa očekivanjima potrošača, radnika i firmi. Jednom formirana, intervencionistička vlada mogla je samo da raste, nikako da se smanjuje. Očekivanja da vlada može i da će garantovati razvoj i sve veće dobiti, postala su deo političke kulture.

Ipak, ko je mogao da negira uspeh ovog eksperimenta? Od završetka Drugog svetskog rata do naftnih kriza sedamdesetih godina industrijski svet je uživao tri decenije prosperiteta i većih prihoda koji su podgrevali aspiracije i snove. Bilo je to izuzetno dostignuće. Deca rata i posleratnog snabdevanja na tačkice postala su adolescenti privrednog oporavka i razvoja, a zatim roditelji potrošačkog društva. Porodice su kupovale prva pa zatim druga kola; nabavljali su kućne aparate i televizore. Kupovali su u supermarketima i robnim kućama, išli na odmor i putovali u inostranstvo, kupovali su proizvode koji su reklamom stekli ime. I iznad svega, imali su posao.

Potrošački mentalitet

Sociolozi su se žalili na potrošački mentalitet i materijalizam; oni su uočili jaz između "privatnog izobilja" i "javne bede". Ali glavna činjenica bila je da se pojavio kvalitet života o kojem na kraju Drugog svetskog rata nije moglo ni da se sanja. Nije nikakvo čudo da su u celom nekomunističkom, industrijalizovanom svetu, glasači davali zeleno svetlo političarima da nastave sa upotrebom standardnih sredstava koja garantuju razvoj privrede - a otuda i pune zaposlenosti. Čineći to, oni su se priklanjali superiornom poznavanju vlade nacionalnih ekonomskih interesa.

Barjak upozorenja bila je inflacija. Tokom šezdesetih godina došlo je do pojave inflacije u mešovitim privredama, ali ne u tolikoj meri da bi situacija postala alarmantna. Međutim, početkom sedamdesetih inflatorni pritisci postali su naglašeniji i vidljiviji. Sredstva koja je vlada nekad koristila da bi isplivala - pospešivanje tražnje potrošača, povećanje plata - sada nisu bila dovoljna. Kejnsijansko upravljanje tražnjom smatralo je da su niska zaposlenost i niska, dirigovana inflacija prava kombinacija. Ispostavilo se da je to pogrešno.

Trebalo je mnogo vremena da se lekcija nauči, jer je pod upitnik došlo sve što beše prihvaćena mudrost. Nedostatak političke volje da se uhvati u koštac sa problemom samo je pogoršavao situaciju.

Naftna kriza

Kada je došlo do naftne krize 1973-74, mešovita privreda već se naprezala. Dramatičan porast cena nafte bio je "šok" zbog stepena u kojem je uzdrmao poznate obrasce troškova u privredi. U padu privrednih aktivnosti, koji je usledio posle naftne krize, inflacija i nezaposlenost počeli su da rastu skupa u dotad nezabeleženoj spirali. Ovaj fenomen dobio je naziv stagflacija. A između 1974. i 1980. vlade i sleva i zdesna shvatile su da će pokušaji da se iščupaju iz krize pomoću deficitarne potrošnje biti uzaludni i kontraproduktivni. Kejnsijanizam je izgubio svoje obeležje. Privredni rast iz prethodnih decenija, koji se prethodno uzimao zdravo za gotovo, sada je bolno nedostajao.

                                       (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.