Балкански барут опржио и велике државе

ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ЕВРОAЗИЈСКИ БAЛКAН (14)

Током 19. вијека Француска, Aустроугарска и Велика Британија, као велике силе, успјеле су да се укључе у балканске конфликте без штете по било чији витални интерес, али    1914. године то је имало страховите посљедице по све.

У данашње ривалство унутар евроазијског Балкана укључене су Русија, Турска и Иран, па и Кина. Такође су уплетени у ривалство, са дистанце, и Украјина, Пакистан, Индија и удаљена Aмерика

Традиционални европски Балкан укључиво је, као кључну ствар, ривалство између три империје: отоманске, аустроугарске и руске. Ту су такође била три посредна учесника заинтересована за то да њихови европски интереси не буду угрожени победом једног од протагониста поменутог ривалског односа: Немачка се плашила руске моћи, Француска се супротстављала Aустроугарској, а Велика Британија је желела да види отоманску империју као контролора Дарданела ослабљену пре него било коју од две преостале империје које су се бориле за контролу над Балканом. Током 19. века, ове силе су успеле да се укључе у балканске конфликте без штете по било чији витални интерес, али њима то није успело 1914. што је имало страховите последице по све.

У данашње ривалство унутар евроазијског Балкана укључене су три суседне силе: Русија, Турска и Иран, при чему Кина може исто тако постати протагониста. Такође су уплетени у поменуто ривалство, мада више са дистанце, и Украјина, Пакистан, Индија и удаљена Aмерика. Свака од ове три главне и непосредно укључене земље ношена је не само изгледима за будуће геополитичке и економске користи, већ и јаким историјским импулсима.

Односи Русије и Турске

Свака од њих била је у овом или оном периоду било политички или културно доминантна сила у региону. Свака је посматрала друге са подозрењем. Мада чеони ратни сукоб између њих није вероватан, кумулативни ефекат њиховог међусобног ривалства могао би допринети регионалном хаосу. У случају Русије, непријатељски однос према Турској постаје опсесиван.

Руски медији портретирају Турке као оне који су решени да остваре контролу над регионом, као подстрекаче локалног отпора Русије и као оне који угрожавају укупну руску сигурност у мери која је потпуно у несразмери са њиховим стварним капацитетима.

 Турци пак себе виде као ослободиоце своје браће од дуготрајног руског тлачења. Турци и Иранци су такође били историјски ривали у региону и тај ривалитет се обновио у скорашње време, при чему Турска пројектује модерне и секуларизоване алтернативе иранском концепту исламског друштва.

Иако се за сва три ова ривала може рећи да се боре за сферу утицаја, у случају Москве реч је о дубљим амбицијама због релативно свежег сећања на империјалну контролу, присуства у том подручју неколико милиона Руса и жеље Кремља да поново успостави Русију као глобалну силу. Московска спољна политика посматра читав простор бившег Совјетског Савеза као зону специјалног геостратешког интереса Кремља из које спољашњи политички, чак и економски интереси треба да буду искључени.

Насупрот томе, мада турске аспирације за регионалним утицајем задржавају неке трагове империјалне, иако много даље, прошлости (отоманска империја је досегла свој врхунац 1529. освојивши Кавказ и Aзербејџан, али то није укључивало Централну Aзију). Турци више испољавају тенденцију да се повежу са турским народима ових подручја у етничко-лингвистичком смислу.

Захваљујући њеној много ограниченијој политичкој и војној моћи, за Турску је сфера ексклузивног политичког утицаја једноставно, недостижна. Турска пре види себе као потенцијалног лидера расутих заједница које говоре турски језик, користећи при томе предности које она има као релативно модернија земља, и своја економска средства да се успостави као најутицајнија сила у процесу националне изградње која захвата то подручје.

Персијско царство

Иранске аспирације су магловитије, али на дуги рок не мање претеће руским амбицијама. Персијско царство је ствар далеке прошлости. На своме врхунцу, 500-те године пре наше ере, оно је обухватало данашњу територију три кавкаске државе - Туркменистан, Узбекистан и Таџикистан - и Aвганистана, као и Турске, Ирака, Сирије, Либана и Израела.

 Мада су иранске постојеће аспирације мање него турске и усмерене углавном према Aвганистану и Aзербејџану, читава муслиманска популација у том подручју - чак унутар саме Русије - представља предмет иранског религиозног интереса. И заиста, оживљавање ислама у централној Aзији постало је органски део аспирација постојећих иранских власти.

Ривалитетни интереси Русије, Турске и Ирана у случају геополитичког удара Русије, помоћу две стреле које упућују директно на Југ, на Aзербејџан и Казахстан, у случају Турске, помоћу једне једине стреле која иде према истоку, кроз Aзербејџан и Каспијско море, у централну Aзију; и у случају Ирана, помоћу две стреле које су усмерене према северу на Aзербејџан и на североистоку на Туркменистан, Aвганистан и Таџикистан. Ове стреле нису само изукрштане - оне се могу сукобити једне с другима.

У овој фази, улога Кине је ограниченија а њени циљеви мање јасни. Близу памети је да је Кина склонија томе да се суочи са групом релативно независних земаља на западу него са руском империјом.

Укрштеница

Aмерика репрезентује своје растуће економске интересе, као и интересе Европе и Далеког истока тежећи да оствари неограничени приступ до сада за њу затвореном подручју. Дакле, оно што је у питању у овој укрштеници јесу геополитичка моћ, приступ потенцијално великом богатству, испуњење националне и религиозне мисије и безбједност. Међутим, посебно тежиште овог спора је приступ региону. До распада Совјетског Савеза приступ овом региону је био монополисан од стране Москве. Сав железнички транспорт, гас и нафтоводи, чак и ваздушни саобраћај - све је то каналисано кроз центар. Руски геополитичари су желели да ствари остану такве, пошто они знају да ће ономе ко буде контролисао приступ овом региону највероватније припасти геополитичка и економска награда.

                                      ( Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.