Балканске прилике и предрасуде Европе

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Балкан - неспоразум) (9)

Велику улогу игра насљеђе Османског царства, при чему су се разлике продубљивале током вијекова. Турска, несумњиво, и данас пати због тога. Православна литургија у себи носи елементе идеје о спасењу који су такође дио људске природе: "одакле" и "куда" вјечита су питања човјечанства

Већ сам скренуо пажњу на чињеницу да конфузија у вези са европским регионом није само семантичке природе. Сви појмови одражавају извесну нелагодност када је у питању овај део континента и представљају покушај да се шире или развијају предрасуде. У значајној књизи Имагинарни Балкан (Imagining the Balcanas) Марија Тодорова пише да је коришћење израза као што су "балканизација", "балканизам", "балканске прилике" и слично предрасуда која погодује Европи.

Ови изрази су и резултат различитог доживљаја ситуације, тако да је појам "Западни Балкан" за државе бивше Титове Југославије изузев Словеније њихов логичан наставак. У исту категорију спадају појмови као што су "полуцивилизован", "полуоријенталан", "колонијалан" и други. Марија Тодорова одговорност за то приписује транзиционом карактеру Балкана, а у оквиру њега религији и раси.

Раније сам указао на напетост која влада између католичанства и православља, а непремостиве разлике у односу на ислам усложњавају ситуацију. Ти затегнути односи су ширих размера, тако да не би било поштено да се одговорност за њених припише Југоисточној Европи или Балкану.

Расни приступ отежава ситуацију

Бивши политички системи, указивање на Индоевропљане и појам Aзијата имали би сличну конотацију, реч је о различитим покушајима упрошћеног приказивања ствари. Појам "Балкан" требало је да опише ситуацију, док је појам "Оријент" означавао разноликост региона који се налази "иза" Балкана. Расни приступ сигурно додатно отежава ситуацију иако је безброј сродних карактеристика које су, вероватно, у основи тежњи ка још већем разликовању.

Тиме у први план поново избија питање граница. На крају крајева, непрекидно мењање граница, које је нарочито дошло до изражаја као последица потискивања и распада Османског царства, битно је допринело несигурности, која се, коначно, још више повећала због догађаја везаних с распадом Југославије. Границе, међутим, не подразумевају само линије које су политичари уцртали на карти већ и прављење разлике између "нас" и "других".

Ту свакако велику улогу игра наслеђе Османског царства, при чему су се те разлике продубљивале током векова. Турска, несумњиво, и данас пати због тога. Рахим Коч, један од водећих привредних стручњака у Турској, у згодним приликама често иронично примећује да је "наравно, Османско царство" одговорно за све и свашта. Ни сучељавање са "оним што је другачије" још није успело.

Знаци фундаментализма се данас неконтролисано бркају с богатом османском историјом, која је понекад испољавала широку толеранцију, каква у хришћанским земљама није постојала. Потпуно се заборавља да су европске силе радо сарађивале са Истанбулом када је то погодовало приликама у Европи. Према томе, потребно је да још једном критички анализирамо те прилике и њихово наслеђе, што је, можда, неопходно и због тога што је, рецимо, Скопље до 1912. године као Üскüп припадало Османском царству, тако да још није прошло ни сто година откако се, што се тога тиче, променила ситуација у Европи.

Нема сумње да нас одговарајуће сучељавање с позитивним карактером тог "суживота" на Балкану тек очекује. Оно је неопходно и због polititcal correctness (политичка коректност) и нема везе са политичким питањима, рецимо, с пријемом Турске у Европску унију. Не учинити то значило би потиснути значајан део наше историје, али и реалне ситуације у данашњој Европи.

Гријехови политичара

Нема сумње да исто важи за улогу православља у овом региону.

Треба напоменути да су и за рат у Босни карактеристична недопустива упрошћавања. Разликовање "православних" Срба, "католичких" Хрвата и "муслиманских" Бошњака један је од великих грехова политичара и западноевропских медија према религији.

И овде улога православља захтева одговарајућу анализу, зато што је оно, као и све друго, део Европе. Постоји симплификована оптужба да ефекти просветитељства у овом делу континента нису дошли до изражаја. Можда бисмо могли да се запитамо да ли је с тиме повезана одређена ароганција, с обзиром на то да у религији мистично схватање Бога својствено православљу вероватно ни најмање не прија просветитељима, мада нас данашње време учи да је такво схватање вере неопходно.

Превиђа се да су велики учитељи хришћанства истовремено били истакнути мистици, као и то да православна литургија у себи носи елементе идеје о спасењу који су такође део људске природе: "одакле" и "куда" вечита су питања човечанства.

Југоисток

Следећи кораци Европе према Истоку несумњиво су резервисани за Југоисток. У прилог томе говоре актуелна збивања, зрелост овог региона и неопходност да се трајно стабилизује ова област, која је у блиској прошлости била у веома критичној ситуацији. Илузорно је претпоставити да то може да се постигне преко ноћи, што не значи да тај задатак треба одлагати. Напротив, управо због тога је важно што пре кренути у његово решавање. При том не мислим на утврђивање рокова, већ на неопходно улагање напора. Једно крило капије ка Истоку ће се, једноставно, раније отворити - и то у нашем заједничком интересу.

                                   (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.