Balkanske prilike i predrasude Evrope

OTVORENA KAPIJA KA ISTOKU (Balkan - nesporazum) (9)

Veliku ulogu igra nasljeđe Osmanskog carstva, pri čemu su se razlike produbljivale tokom vijekova. Turska, nesumnjivo, i danas pati zbog toga. Pravoslavna liturgija u sebi nosi elemente ideje o spasenju koji su takođe dio ljudske prirode: "odakle" i "kuda" vječita su pitanja čovječanstva

Već sam skrenuo pažnju na činjenicu da konfuzija u vezi sa evropskim regionom nije samo semantičke prirode. Svi pojmovi odražavaju izvesnu nelagodnost kada je u pitanju ovaj deo kontinenta i predstavljaju pokušaj da se šire ili razvijaju predrasude. U značajnoj knjizi Imaginarni Balkan (Imagining the Balcanas) Marija Todorova piše da je korišćenje izraza kao što su "balkanizacija", "balkanizam", "balkanske prilike" i slično predrasuda koja pogoduje Evropi.

Ovi izrazi su i rezultat različitog doživljaja situacije, tako da je pojam "Zapadni Balkan" za države bivše Titove Jugoslavije izuzev Slovenije njihov logičan nastavak. U istu kategoriju spadaju pojmovi kao što su "polucivilizovan", "poluorijentalan", "kolonijalan" i drugi. Marija Todorova odgovornost za to pripisuje tranzicionom karakteru Balkana, a u okviru njega religiji i rasi.

Ranije sam ukazao na napetost koja vlada između katoličanstva i pravoslavlja, a nepremostive razlike u odnosu na islam usložnjavaju situaciju. Ti zategnuti odnosi su širih razmera, tako da ne bi bilo pošteno da se odgovornost za njenih pripiše Jugoistočnoj Evropi ili Balkanu.

Rasni pristup otežava situaciju

Bivši politički sistemi, ukazivanje na Indoevropljane i pojam Azijata imali bi sličnu konotaciju, reč je o različitim pokušajima uprošćenog prikazivanja stvari. Pojam "Balkan" trebalo je da opiše situaciju, dok je pojam "Orijent" označavao raznolikost regiona koji se nalazi "iza" Balkana. Rasni pristup sigurno dodatno otežava situaciju iako je bezbroj srodnih karakteristika koje su, verovatno, u osnovi težnji ka još većem razlikovanju.

Time u prvi plan ponovo izbija pitanje granica. Na kraju krajeva, neprekidno menjanje granica, koje je naročito došlo do izražaja kao posledica potiskivanja i raspada Osmanskog carstva, bitno je doprinelo nesigurnosti, koja se, konačno, još više povećala zbog događaja vezanih s raspadom Jugoslavije. Granice, međutim, ne podrazumevaju samo linije koje su političari ucrtali na karti već i pravljenje razlike između "nas" i "drugih".

Tu svakako veliku ulogu igra nasleđe Osmanskog carstva, pri čemu su se te razlike produbljivale tokom vekova. Turska, nesumnjivo, i danas pati zbog toga. Rahim Koč, jedan od vodećih privrednih stručnjaka u Turskoj, u zgodnim prilikama često ironično primećuje da je "naravno, Osmansko carstvo" odgovorno za sve i svašta. Ni sučeljavanje sa "onim što je drugačije" još nije uspelo.

Znaci fundamentalizma se danas nekontrolisano brkaju s bogatom osmanskom istorijom, koja je ponekad ispoljavala široku toleranciju, kakva u hrišćanskim zemljama nije postojala. Potpuno se zaboravlja da su evropske sile rado sarađivale sa Istanbulom kada je to pogodovalo prilikama u Evropi. Prema tome, potrebno je da još jednom kritički analiziramo te prilike i njihovo nasleđe, što je, možda, neophodno i zbog toga što je, recimo, Skoplje do 1912. godine kao Üsküp pripadalo Osmanskom carstvu, tako da još nije prošlo ni sto godina otkako se, što se toga tiče, promenila situacija u Evropi.

Nema sumnje da nas odgovarajuće sučeljavanje s pozitivnim karakterom tog "suživota" na Balkanu tek očekuje. Ono je neophodno i zbog polititcal correctness (politička korektnost) i nema veze sa političkim pitanjima, recimo, s prijemom Turske u Evropsku uniju. Ne učiniti to značilo bi potisnuti značajan deo naše istorije, ali i realne situacije u današnjoj Evropi.

Grijehovi političara

Nema sumnje da isto važi za ulogu pravoslavlja u ovom regionu.

Treba napomenuti da su i za rat u Bosni karakteristična nedopustiva uprošćavanja. Razlikovanje "pravoslavnih" Srba, "katoličkih" Hrvata i "muslimanskih" Bošnjaka jedan je od velikih grehova političara i zapadnoevropskih medija prema religiji.

I ovde uloga pravoslavlja zahteva odgovarajuću analizu, zato što je ono, kao i sve drugo, deo Evrope. Postoji simplifikovana optužba da efekti prosvetiteljstva u ovom delu kontinenta nisu došli do izražaja. Možda bismo mogli da se zapitamo da li je s time povezana određena arogancija, s obzirom na to da u religiji mistično shvatanje Boga svojstveno pravoslavlju verovatno ni najmanje ne prija prosvetiteljima, mada nas današnje vreme uči da je takvo shvatanje vere neophodno.

Previđa se da su veliki učitelji hrišćanstva istovremeno bili istaknuti mistici, kao i to da pravoslavna liturgija u sebi nosi elemente ideje o spasenju koji su takođe deo ljudske prirode: "odakle" i "kuda" večita su pitanja čovečanstva.

Jugoistok

Sledeći koraci Evrope prema Istoku nesumnjivo su rezervisani za Jugoistok. U prilog tome govore aktuelna zbivanja, zrelost ovog regiona i neophodnost da se trajno stabilizuje ova oblast, koja je u bliskoj prošlosti bila u veoma kritičnoj situaciji. Iluzorno je pretpostaviti da to može da se postigne preko noći, što ne znači da taj zadatak treba odlagati. Naprotiv, upravo zbog toga je važno što pre krenuti u njegovo rešavanje. Pri tom ne mislim na utvrđivanje rokova, već na neophodno ulaganje napora. Jedno krilo kapije ka Istoku će se, jednostavno, ranije otvoriti - i to u našem zajedničkom interesu.

                                   (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.