Балкан оптерећен историјским бременом

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Балкан - неспоразум) (10)

Свакако да је неопходно одговарати пред судом због злочина над људима и то је, несумњиво, позитивна појава, али не смијемо да заборавимо начин представљања, изношење доказа и поготову праведан однос према свим починиоцима. Шта значи када се у некој држави преко ноћи промијене елементи садржани у Уставу, али и писмо, начин облачења и изглед људи...

У схватању вере, расе и историје, према томе, постоје различити слојеви, који још чекају на "помирење". Можда је прерано очекивати од Југоисточне Европе да испуни одређене захтјеве који јој се у овој области постављају. Не треба да заборавимо да је и у западноевропским државама помирење често неостварени задатак.

Утолико је неопходније да се у његово решавање крене са одређеном дозом стрпљења, а не да се прибегава политичком командовању. Пре свега, било би сврсисходно да се прво детаљније анализира улога Западних Европљана, који су, у извесном смислу, активно допринели постојећим конфликтима. Када се желимо на националистичка, расистичка схватања Срба, Хрвата, Aлбанаца и других, не смемо да заборавимо да смо, не тако давно, и сами морали да извучемо одговарајуће поуке: морамо имати на уму Гобиноа, Хјустона Чејмберлена, Рихарда Вагнера и политичке последице једног Aдолфа Хитлера када олако судимо о ономе што се у последњих неколико година дешавало у нашем суседству.

Aнтисемитизам који се понегде поново јавља заједно са све већом исламофобијом веома јасно показује да ни ми нисмо имуни на такве тенденције. Очигледно је неопходно да се активно позабавимо тим проблемом и да се не препустимо илузији да би било могуће такорећи маргинализовати или чак искључити Југоисточну Европу или Балкан.

Шарена слика о трибуналу

Са становишта људских права, постојање трибунала за ратне злочине у Хагу више је него оправдано, али бисмо могли да се запитамо да ли је начин на који се приказује у јавности баш најсрећнији. Повремено се срозава до нивоа "сапунске опере", нарочито у очима Србије, будући да се напросто "упустио" у расправу с Милошевићем. Један од проблематичних резултата таквог представљања је чињеница да је човек који је одговоран за много тога успео да створи утисак да се заједно с њим на оптужничкој клупи налази и Србија. Свакако да је неопходно одговарати пред судом због злочина над људима и то је, несумњиво, позитивна појава, али не смемо да заборавимо начин представљања, изношење доказа и, поготову праведан однос према свим починиоцима. Понекад се стиче утисак да је приступ селективан. Као контрааргумент би могла да послужи чињеница да смо тек кренули у изналажење решења за глобално задовољавање правде. Ни у ком случају, међутим, не сме да се јави сумња да је приступ једностран. С обзиром на то да би суђења у начелу требало да буду јавна, неопходно је придати велики значај њиховом јавном карактеру и уложити напоре да се утисак о њима уверљиво пренесе, што, нажалост, није увек био случај. Будући да се данас крећемо у европској, а повремено и у глобалној јавности, томе треба посветити посебну пажњу. Сваку појаву која би узроковала дискриминацију одређеног региона у Европи, у сваком случају, треба избегавати. Марија Тодорова се залаже да се појам "Балкан" схвати неутрално - као, на пример, Југоисточна Европа - јер за њу он нема идеолошки карактер истиче да он напросто значи "брдо". Свакако да је овај појам оптерећен историјским бременом, али Тодорова с правом указује на чињеницу да су немачки нацисти регион о коме говоримо називали "економско подручје велика Немачка - југоисток". Према томе, постоји ли ишта што није нечим оптерећено?

Висока порта у Европи

Назив за Османско царство и султанову власт у Истанбулу Висока порта одавно више није у употреби. Мало ко зна да се при том мисли на капију палате падишаха - владара над владарима - испред које су се окупљали изасланици хришћанског Запада пре него што би им била пружена прилика да их прими неки од носилаца власти или чак сам султан - или би, пак, били одбијени.

Данас је ситуација обрнута: посредством мноштва политичких и дипломатских активности модерна Турска се труди да прекорачи праг капије која води у Европску унију. Историјска слика је примерена зато што је потребно да разумемо и турску јавност и њена осећања у овом процесу. Када је приликом придруживања новим чланицама увек изнова објашњавано да се види "светлост на крају тунела", бивши ирачки министар спољних послова Исмаил Џем рекао ми је једном приликом да Турска, додуше, зна за ту светлост, али не може да пронађе тунел. Тиме је вероватно на најбољи могући начин описао европску оријентацију којој тежи политичка елита и њене досадашње резултате. Турска је током XX века преживела значајне промене. Када је Османско царство као последицу првог светског рата изгубило изванрегионални значај, оно што је остало од Турске суновратило се после револуције младотурака у промену готово јединствену у историји. Под руководством групе официра са Кемалом-пашом и Енвером-пашом на челу укинути су вековима стари, већ одавно корумпирани режими султана и калифа. Очигледно под утиском да су вечити губитници, променили су страну у друштвеном и културном смислу и покушали да се прикључе Западу.

Брзе промјене

Незнатни број припадника турске мањине и данас живи на подручјима некадашњег Османског царства, понекад под непријатељским околностима, као, на пример, у Бугарској, али су такође карактеристични и трајни културни утицаји какви су дошли до изражаја у новонасталој држави Босни и Херцеговини. Уосталом, довољно је да замислимо шта значи када се у некој држави преко ноћи промене елементи садржани у уставу, али и писмо, начин облачења и изглед људи. Из тог времена потиче забрана покривања лица. Зидове турских државних институција краси слика Кемала Aтатурка, који је демонстративно носио герок или штреземан да би показао своју прозападну орјентисаност.

                                     (Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.