Balkan opterećen istorijskim bremenom

OTVORENA KAPIJA KA ISTOKU (Balkan - nesporazum) (10)

Svakako da je neophodno odgovarati pred sudom zbog zločina nad ljudima i to je, nesumnjivo, pozitivna pojava, ali ne smijemo da zaboravimo način predstavljanja, iznošenje dokaza i pogotovu pravedan odnos prema svim počiniocima. Šta znači kada se u nekoj državi preko noći promijene elementi sadržani u Ustavu, ali i pismo, način oblačenja i izgled ljudi...

U shvatanju vere, rase i istorije, prema tome, postoje različiti slojevi, koji još čekaju na "pomirenje". Možda je prerano očekivati od Jugoistočne Evrope da ispuni određene zahtjeve koji joj se u ovoj oblasti postavljaju. Ne treba da zaboravimo da je i u zapadnoevropskim državama pomirenje često neostvareni zadatak.

Utoliko je neophodnije da se u njegovo rešavanje krene sa određenom dozom strpljenja, a ne da se pribegava političkom komandovanju. Pre svega, bilo bi svrsishodno da se prvo detaljnije analizira uloga Zapadnih Evropljana, koji su, u izvesnom smislu, aktivno doprineli postojećim konfliktima. Kada se želimo na nacionalistička, rasistička shvatanja Srba, Hrvata, Albanaca i drugih, ne smemo da zaboravimo da smo, ne tako davno, i sami morali da izvučemo odgovarajuće pouke: moramo imati na umu Gobinoa, Hjustona Čejmberlena, Riharda Vagnera i političke posledice jednog Adolfa Hitlera kada olako sudimo o onome što se u poslednjih nekoliko godina dešavalo u našem susedstvu.

Antisemitizam koji se ponegde ponovo javlja zajedno sa sve većom islamofobijom veoma jasno pokazuje da ni mi nismo imuni na takve tendencije. Očigledno je neophodno da se aktivno pozabavimo tim problemom i da se ne prepustimo iluziji da bi bilo moguće takoreći marginalizovati ili čak isključiti Jugoistočnu Evropu ili Balkan.

Šarena slika o tribunalu

Sa stanovišta ljudskih prava, postojanje tribunala za ratne zločine u Hagu više je nego opravdano, ali bismo mogli da se zapitamo da li je način na koji se prikazuje u javnosti baš najsrećniji. Povremeno se srozava do nivoa "sapunske opere", naročito u očima Srbije, budući da se naprosto "upustio" u raspravu s Miloševićem. Jedan od problematičnih rezultata takvog predstavljanja je činjenica da je čovek koji je odgovoran za mnogo toga uspeo da stvori utisak da se zajedno s njim na optužničkoj klupi nalazi i Srbija. Svakako da je neophodno odgovarati pred sudom zbog zločina nad ljudima i to je, nesumnjivo, pozitivna pojava, ali ne smemo da zaboravimo način predstavljanja, iznošenje dokaza i, pogotovu pravedan odnos prema svim počiniocima. Ponekad se stiče utisak da je pristup selektivan. Kao kontraargument bi mogla da posluži činjenica da smo tek krenuli u iznalaženje rešenja za globalno zadovoljavanje pravde. Ni u kom slučaju, međutim, ne sme da se javi sumnja da je pristup jednostran. S obzirom na to da bi suđenja u načelu trebalo da budu javna, neophodno je pridati veliki značaj njihovom javnom karakteru i uložiti napore da se utisak o njima uverljivo prenese, što, nažalost, nije uvek bio slučaj. Budući da se danas krećemo u evropskoj, a povremeno i u globalnoj javnosti, tome treba posvetiti posebnu pažnju. Svaku pojavu koja bi uzrokovala diskriminaciju određenog regiona u Evropi, u svakom slučaju, treba izbegavati. Marija Todorova se zalaže da se pojam "Balkan" shvati neutralno - kao, na primer, Jugoistočna Evropa - jer za nju on nema ideološki karakter ističe da on naprosto znači "brdo". Svakako da je ovaj pojam opterećen istorijskim bremenom, ali Todorova s pravom ukazuje na činjenicu da su nemački nacisti region o kome govorimo nazivali "ekonomsko područje velika Nemačka - jugoistok". Prema tome, postoji li išta što nije nečim opterećeno?

Visoka porta u Evropi

Naziv za Osmansko carstvo i sultanovu vlast u Istanbulu Visoka porta odavno više nije u upotrebi. Malo ko zna da se pri tom misli na kapiju palate padišaha - vladara nad vladarima - ispred koje su se okupljali izaslanici hrišćanskog Zapada pre nego što bi im bila pružena prilika da ih primi neki od nosilaca vlasti ili čak sam sultan - ili bi, pak, bili odbijeni.

Danas je situacija obrnuta: posredstvom mnoštva političkih i diplomatskih aktivnosti moderna Turska se trudi da prekorači prag kapije koja vodi u Evropsku uniju. Istorijska slika je primerena zato što je potrebno da razumemo i tursku javnost i njena osećanja u ovom procesu. Kada je prilikom pridruživanja novim članicama uvek iznova objašnjavano da se vidi "svetlost na kraju tunela", bivši irački ministar spoljnih poslova Ismail Džem rekao mi je jednom prilikom da Turska, doduše, zna za tu svetlost, ali ne može da pronađe tunel. Time je verovatno na najbolji mogući način opisao evropsku orijentaciju kojoj teži politička elita i njene dosadašnje rezultate. Turska je tokom XX veka preživela značajne promene. Kada je Osmansko carstvo kao posledicu prvog svetskog rata izgubilo izvanregionalni značaj, ono što je ostalo od Turske sunovratilo se posle revolucije mladoturaka u promenu gotovo jedinstvenu u istoriji. Pod rukovodstvom grupe oficira sa Kemalom-pašom i Enverom-pašom na čelu ukinuti su vekovima stari, već odavno korumpirani režimi sultana i kalifa. Očigledno pod utiskom da su večiti gubitnici, promenili su stranu u društvenom i kulturnom smislu i pokušali da se priključe Zapadu.

Brze promjene

Neznatni broj pripadnika turske manjine i danas živi na područjima nekadašnjeg Osmanskog carstva, ponekad pod neprijateljskim okolnostima, kao, na primer, u Bugarskoj, ali su takođe karakteristični i trajni kulturni uticaji kakvi su došli do izražaja u novonastaloj državi Bosni i Hercegovini. Uostalom, dovoljno je da zamislimo šta znači kada se u nekoj državi preko noći promene elementi sadržani u ustavu, ali i pismo, način oblačenja i izgled ljudi. Iz tog vremena potiče zabrana pokrivanja lica. Zidove turskih državnih institucija krasi slika Kemala Ataturka, koji je demonstrativno nosio gerok ili štrezeman da bi pokazao svoju prozapadnu orjentisanost.

                                     (Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.