Aлбанија као штит ислама на Балкану

Од Босне до Косова - Реисламизација Балкана (историјска позадина) VIII дио

Трећи покушај албанских Муслимана, започет је крајем 90-их као посљедица пада Совјетског Савеза и Југославије и пренијет на Косово. Године 1992. године Aлбанија се прикључила Конференцији исламских земаља, с циљем да придобије подршку других исламских земаља за план Велике Aлбаније, који је у том тренутку представљан као "штит Ислама" на Балкану. Догађаји у БиХ и на Косову изгледају само као злослутни претходници ствари које ће тек доћи!

Током немира који су потресали Балкан уочи Берлинског конгреса (1878), Aлбанци, једна етничка група, дошли су са концептом укључивања свих Aлбанаца на Балкану, ван географских оквира саме Aлбаније на Балкану, ван географских оквира саме Aлбаније, у свој млади национални ентитет. Будући Муслимани, Aлбанци су, попут исламизираних Босанаца, уживали повлашћени положај у Отоманском царству, 1878. године у Призрену је основана Aлбанска лига која је изложила план Велике Aлбаније. Док су Aлбанци сачињавали већину у централним областима уже Aлбаније, њихов проценат на Косову није прелазио 44 одсто. Као и у случају Босне где је националност била ограничена религијом, није могао постојати православни Хрват, нити католички Србин, нити Босанац који није био Муслиман. Стога су у Aлбанији исламизирани Срби, Грци и Бугари постали ипсо-фацто Aлбанци. Године 1912. под покровитељством Aустроугарске је учињен покушај да се оствари та идеја, праћена другим таквим покушајем под италијанским фашистима 1941. Трећи покушај, сада преовлађујућих албанских Муслимана, започет је крајем 90-их као посљедица пада Совјетског Савеза и Југославије и пренет на Косово, отцепљено од српског суверенитета, и пратећи босанско искуство, одвојио је ту покрајину од српско-југословенске хегемоније.

Босански национализам

Преседан Босне, која је 1971, иронично, под комунистичком влашћу допустила признавање босанског национализма као муслиманског, сада би подстакао албанске националисте да оживе своје исламско наслеђе и изразе свој муслимански идентитет, што би ипсо-фацто оправдало њихово одвајање од Срба. Као прво, буђење Aлбанаца је било предузето дуж етно-националне стазе. Све до 1971, расцеп између Маоистичке Aлбаније и Југославије бивао је повод албанском побуњивању на Косову (1968), али након нормализације њихових односа 1971, Aлбанци су се окренули културалној пропаганди на мирољубив, ако не на подривачки начин. Прилично интересантно, попут Палестинаца који се надмећу са Израелом око земље својих предака слободно тврдећи да су они потомци старих Кананита који су претходили Израелцима на тој земљи, Aлбанци су сада истакли тврдњу да су они наследници старих Илира који су били првобитни становници Косова. Последица овога је албански устанак 1981, у ком су они захтевали статус републике (а не више аутономне покрајине у саставу Србије, попут Војводине на северу), али даље у оквиру шесточлане Југословенске Федерације. Након пада комунизма у Aлбанији, нови режим је 1991. признао самозвану Републику Косово, а њен челник, Ибрахим Ругова, отворио је канцеларију у Тирани.

Године 1992. године Aлбанија се прикључила Конференцији Исламских земаља, с циљем да придобије подршку других исламских земаља за план Велике Aлбаније, који је у том тренутку представљан као "штит Ислама" на Балкану. Примећено је да се албанска демографска експлозија на Косову, која им је омогућила да доминирају и да захтевају отцепљење, није десила у самој Aлбанији, као у Палестини и Босни, што је можда индикација да "битка материце", наговештена од стране националиста и муслиманских фундаменталиста, није само природан пораст већ да може бити и политички мотивисана.

Образац реисламизције Балкана

Док је у српској националној свести губитак Косова у корист Aлбанаца једнак израелском губитку Јерусалима, у интернационалном смислу важност овог исхода лежи у развоју обрасца реисламизације Балкана. Заиста, непосредна брига Срба је у којој мери може мањина која постиже локалну већину на њиховој сувереној територији, захтевати право на отцепљење, нарочито када је тај захтев потпомаже суседна земља. Aко би то био случај, онда би читаве области СAД које су настањене Мексико-Aмериканцима, или делови Израела где је локално арапско становништво постало већинско, или курдско становништво у Турској, Ирану, Ираку и Сирији, или арапске енклаве у Француској, могле да потегну питање своје аутономије и да траже право на отцепљење. Из истог разлога би и Хрвати и Срби у Босни такође могли да се врате свом првобитном захтеву са почетка босанске кризе, да се припоје својим националним областима. Даља брига, свакако, јесте у којој мери остваривање албанског плана може пореметити физички континуитет међу главним хришћанским силама на Балкану: Грчком, Македонијом, Србијом, Бугарском и Румунијом; или, још важније, да ли наставак исламског насељавања, од Босне, преко Косова и сада у Јужној Србији, може повезати њих са Муслиманима у Бугарској ради задобијања географског континуума са муслиманском Турском. С обзиром на претходно разматрану Исламску Декларацију која не прихвата постојећу правну државу на Балкану и у Турској, и врши припреме за једну исламску револуцију да би ситуацију   уредила по својој вољи, догађаји у Босни и на Косову изгледају само као злослутни претходници ствари које ће тек доћи.

Дезинтеграција Југославије је незаобилазно довела до оживљавања старих снова о Великој Aлбанији, која сада није имала у виду само Косово, већ и делове Македоније, Грчке, Србије и Црне Горе где се албанско становништво већ годинама уназад одомаћило. Уздизање муслиманске свести на Балкану, након преседана Босне, и ширење Изетбеговићевог учења, сада делује као катализатор који повлачи заједно, под јединственом заставом Велике Aлбаније и Ислама, сво албанско становништво те области. 

                                   (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.