Albanija kao štit islama na Balkanu

Od Bosne do Kosova - Reislamizacija Balkana (istorijska pozadina) VIII dio

Treći pokušaj albanskih Muslimana, započet je krajem 90-ih kao posljedica pada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i prenijet na Kosovo. Godine 1992. godine Albanija se priključila Konferenciji islamskih zemalja, s ciljem da pridobije podršku drugih islamskih zemalja za plan Velike Albanije, koji je u tom trenutku predstavljan kao "štit Islama" na Balkanu. Događaji u BiH i na Kosovu izgledaju samo kao zloslutni prethodnici stvari koje će tek doći!

Tokom nemira koji su potresali Balkan uoči Berlinskog kongresa (1878), Albanci, jedna etnička grupa, došli su sa konceptom uključivanja svih Albanaca na Balkanu, van geografskih okvira same Albanije na Balkanu, van geografskih okvira same Albanije, u svoj mladi nacionalni entitet. Budući Muslimani, Albanci su, poput islamiziranih Bosanaca, uživali povlašćeni položaj u Otomanskom carstvu, 1878. godine u Prizrenu je osnovana Albanska liga koja je izložila plan Velike Albanije. Dok su Albanci sačinjavali većinu u centralnim oblastima uže Albanije, njihov procenat na Kosovu nije prelazio 44 odsto. Kao i u slučaju Bosne gde je nacionalnost bila ograničena religijom, nije mogao postojati pravoslavni Hrvat, niti katolički Srbin, niti Bosanac koji nije bio Musliman. Stoga su u Albaniji islamizirani Srbi, Grci i Bugari postali ipso-facto Albanci. Godine 1912. pod pokroviteljstvom Austrougarske je učinjen pokušaj da se ostvari ta ideja, praćena drugim takvim pokušajem pod italijanskim fašistima 1941. Treći pokušaj, sada preovlađujućih albanskih Muslimana, započet je krajem 90-ih kao posljedica pada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i prenet na Kosovo, otcepljeno od srpskog suvereniteta, i prateći bosansko iskustvo, odvojio je tu pokrajinu od srpsko-jugoslovenske hegemonije.

Bosanski nacionalizam

Presedan Bosne, koja je 1971, ironično, pod komunističkom vlašću dopustila priznavanje bosanskog nacionalizma kao muslimanskog, sada bi podstakao albanske nacionaliste da ožive svoje islamsko nasleđe i izraze svoj muslimanski identitet, što bi ipso-facto opravdalo njihovo odvajanje od Srba. Kao prvo, buđenje Albanaca je bilo preduzeto duž etno-nacionalne staze. Sve do 1971, rascep između Maoističke Albanije i Jugoslavije bivao je povod albanskom pobunjivanju na Kosovu (1968), ali nakon normalizacije njihovih odnosa 1971, Albanci su se okrenuli kulturalnoj propagandi na miroljubiv, ako ne na podrivački način. Prilično interesantno, poput Palestinaca koji se nadmeću sa Izraelom oko zemlje svojih predaka slobodno tvrdeći da su oni potomci starih Kananita koji su prethodili Izraelcima na toj zemlji, Albanci su sada istakli tvrdnju da su oni naslednici starih Ilira koji su bili prvobitni stanovnici Kosova. Posledica ovoga je albanski ustanak 1981, u kom su oni zahtevali status republike (a ne više autonomne pokrajine u sastavu Srbije, poput Vojvodine na severu), ali dalje u okviru šestočlane Jugoslovenske Federacije. Nakon pada komunizma u Albaniji, novi režim je 1991. priznao samozvanu Republiku Kosovo, a njen čelnik, Ibrahim Rugova, otvorio je kancelariju u Tirani.

Godine 1992. godine Albanija se priključila Konferenciji Islamskih zemalja, s ciljem da pridobije podršku drugih islamskih zemalja za plan Velike Albanije, koji je u tom trenutku predstavljan kao "štit Islama" na Balkanu. Primećeno je da se albanska demografska eksplozija na Kosovu, koja im je omogućila da dominiraju i da zahtevaju otcepljenje, nije desila u samoj Albaniji, kao u Palestini i Bosni, što je možda indikacija da "bitka materice", nagoveštena od strane nacionalista i muslimanskih fundamentalista, nije samo prirodan porast već da može biti i politički motivisana.

Obrazac reislamizcije Balkana

Dok je u srpskoj nacionalnoj svesti gubitak Kosova u korist Albanaca jednak izraelskom gubitku Jerusalima, u internacionalnom smislu važnost ovog ishoda leži u razvoju obrasca reislamizacije Balkana. Zaista, neposredna briga Srba je u kojoj meri može manjina koja postiže lokalnu većinu na njihovoj suverenoj teritoriji, zahtevati pravo na otcepljenje, naročito kada je taj zahtev potpomaže susedna zemlja. Ako bi to bio slučaj, onda bi čitave oblasti SAD koje su nastanjene Meksiko-Amerikancima, ili delovi Izraela gde je lokalno arapsko stanovništvo postalo većinsko, ili kurdsko stanovništvo u Turskoj, Iranu, Iraku i Siriji, ili arapske enklave u Francuskoj, mogle da potegnu pitanje svoje autonomije i da traže pravo na otcepljenje. Iz istog razloga bi i Hrvati i Srbi u Bosni takođe mogli da se vrate svom prvobitnom zahtevu sa početka bosanske krize, da se pripoje svojim nacionalnim oblastima. Dalja briga, svakako, jeste u kojoj meri ostvarivanje albanskog plana može poremetiti fizički kontinuitet među glavnim hrišćanskim silama na Balkanu: Grčkom, Makedonijom, Srbijom, Bugarskom i Rumunijom; ili, još važnije, da li nastavak islamskog naseljavanja, od Bosne, preko Kosova i sada u Južnoj Srbiji, može povezati njih sa Muslimanima u Bugarskoj radi zadobijanja geografskog kontinuuma sa muslimanskom Turskom. S obzirom na prethodno razmatranu Islamsku Deklaraciju koja ne prihvata postojeću pravnu državu na Balkanu i u Turskoj, i vrši pripreme za jednu islamsku revoluciju da bi situaciju   uredila po svojoj volji, događaji u Bosni i na Kosovu izgledaju samo kao zloslutni prethodnici stvari koje će tek doći.

Dezintegracija Jugoslavije je nezaobilazno dovela do oživljavanja starih snova o Velikoj Albaniji, koja sada nije imala u vidu samo Kosovo, već i delove Makedonije, Grčke, Srbije i Crne Gore gde se albansko stanovništvo već godinama unazad odomaćilo. Uzdizanje muslimanske svesti na Balkanu, nakon presedana Bosne, i širenje Izetbegovićevog učenja, sada deluje kao katalizator koji povlači zajedno, pod jedinstvenom zastavom Velike Albanije i Islama, svo albansko stanovništvo te oblasti. 

                                   (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.