Вијек и по од смрти великана српског сликарства Константина Данила

 Иако упамћен по иконостасима које је радио, међу којима је вјероватно најпотпунији онај у Панчеву у Успенској цркви, који га је прославио, Данил је знаменит и као чудесан портретиста, веродостојан и непретенциозан сликар тадашњег банатског грађанства.  
 

   Отуда, најчесће га смјештају, како стручна тумачења и класификације захтијевају, у представника бидермајер сликарства у Срба. Има извесне истине у томе, али и много поједностављеног.
  

 Знамо да се Данил учио сликарству у Темишвару, код знаменитог Арсе Теодоровића између 1812. и 1816. Тврдио је доцније да га је Теодоровић заправо отерао, завидан, ваљда немогавши да спута Данилову даровитост, како то неретко бива када ученици видно превазиђу наставнике. 
 

   У литератури се наводе две верзије његовог презимена, осим познатог Данил, Григорович или Петровић. Да ли је реч о патронимима или не, није јасно. Највероватније је рођен у Лугошу, варошици на истоку Баната (источно од Темишвара, данас Румунија). Опет, постоје наводи да је рођен у Ечкој, код данашњег Зрењанина. Као година рођења наводи се 1798. или 1802.
 

   Школовање наставља код других тадашњих темишварских академских сликара, Нијемаца. Потом, путује, можда у царску престоницу Беч, и Минхен, у потрази за сликарским усавршавањем. Извесно је путовао и сликао по Банату и тада такође аустријском Ердељу. Срби су ту област тада називали Седмоградска, што је буквални превод са њемачког. Румуни, као и данас, Трансилванија. Радио је портрете добростојећих грађана и аристократије. Оних који су могли да плате. Банат, иако удаљена провинција тадашњег царства Хабзбурга, Аустрије, био је богат.
  

 Знамо да 1827. у Бечкереку настаје потрет тамошњег великодостојника Карачоњија, потоњег великог жупана Торонталског. У то време Данил  се жени  Софијом фон Дели, коју ће овековечити на својим платнима, и коју је упознао управо код Карачоњија.
 

   Важан момент догодио се пошто је панчевачки свештеник Арсеновић уочио његов рад, видевши портрете граничарског официра и породице које је млади сликар израдио. Тако је маја 1829. потписао уговор са Црквеном општином Панчево. За рад на иконстонстасу панчевачког Светоуспенског храма, окончан 1833, добио је 4.000 форинити. Та величанствена црква, барокног архитектонског израза, изграђена је током прве деценије 19. века. Паралелно је притом сликао и потрете тамошњих житеља. Попут оних племићке породице Јагодић, њих чак десет. 
 

   Био је то прелом, постао је познат и цијењен, широм Баната. Иконостас који је израдио у Панчеву га је прославио.
 

   Одмах затим црквена општина села Уздин, у средишњем Банату, поверила му израду иконостаса у тамошњој цркви. Тај посао окончао је до 1836. Реч је о румунској православној цркви у Уздину. У то време, био је то заправо заједнички храм, пошто је до издвајања Румуна (тада Влаха) из састава Карловачке Митрополије дошло тек 1864. 
 

   Године 1836, побеђује на конкурсу за израду иконостаса у Саборном (катедралном) храму у Темишвару, престоном граду Баната. Вреди поменути, победио је иако је изнео скупљу понуду, поред чињенице да су му супарници на конкурсу били и академски образовани уметници, Немци. То није сметало тадашњој темишварској немачкој штампи (Темесварер Wоћенблатт, Темишварски недељник) да несебично хвали његов рад, описујући га као генијалног уметника. 
    

У то вријеме тај град је имао релативну њемачку већину. А постојала је и стара, угледна и богата, мада невелика српска заједница. Остаци остатака, како ће их доцније, сећајући се, сентиментално описати Милош Црњански. Рад на иконостасу у темишварском саборном храму Вазнесења Гоподњег успешно је окончао крајем 1843. године. 
  

 Данил се потом враћа у Бечкерек, најчешће ради портрете, ређе се бави иконографијом. Путовао је такође тих година, по Италији. 
  

 Од године 1852. до 1855. ради на иконостасу у цркви Светог Преображења у селу Добрица, код Алибунара. Од 1858, до 1861. израдиће исто тако, иконостас у селу Јарковац, такође централни Банат. Био је то барокни храм из друге половине 18. века. Иконостас који  је осликао у Јарковцу узима се као ликовно најзрелији Данилов рад на пољу црквеног сликарства. У том храму налази се и његова икона Светог Саве, коју је Дејан Медаковић истицао као посебно успелу.
 

   Префињени колорит, прецизан цртеж, мек суптилан израз, натруне барокног у делима духовне природе, а вешта и опет ненападна карактеризација када је израђивао портрете, тако би се могао најсведеније описати ликовни израз чудесног Константина Данила. 
 

   Павле Васић описао га је као "рођеног сликара какви се не рађају често и који оплемењују све што додирну".
 
   Константин Данил тумачен је као представник бидермајера, грађанског стила немачких земаља, прве половине 19. века. У ликовном домену он је извесно плод традиција класицизма, са елементима немачког романтизма. Али лично, Данил је јесте био представник духа бидермајера. Непретенциозан, повучен, миран, задовољан и пословно успјешан грађанин, то је био Константин Данил, један од највећих умјетника у Срба уопште. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.