Станислав Винавер рођен прије 130 година: Суштину пјесме видио у емоцијама

Његово богато животно искуство учинило га је посебним ствараоцем српске литературе, а сам је казао “Ја сам много путовао, ја сам много гледао и ја сам не једног него свакога човека волео”. 

Глумица Мира Ступица о њему је, једном приликом, казала: “Ја нисам човек из близине Винаверове, али имам једну једину успомену која је дивна, довољна за цео живот. Винавер је једанпут мени написао писмо, писмо младој глумици од великог и најлуциднијег српског пера. Била је то права сензација у то тврдо, чврсто време соцреализма, уравниловке, могло се само до једне црте, а на њој су стајали стражари, партијски руководиоци мале културе, а великог партијског набоја, сумњичаве природе. И, у таквој атмосфери, освануло је у штампи то велико писмо, баш пред наш одлазак, великог човека, блиставог Винавера”.

Био је један од наших најоригиналнијих писаца, талентован човјек бритког пера чији су есеји, критике, поезија, проза и полемике драгоцијени документи српске књижевности.

Опус Станислава Винавера био је разнолик, јер су и његова интересовања била таква. Промишљао је о музици, позоришту, филму, сликарству, архитектури, етнологији, лингвистици, физици и математици.

Међутим, како је касније причао његов син Константин Винавер овај свестрани човјек себе је сматрао новинаром који се бави књижевношћу.

Винаверова главна преокупација био је српски језик, јер је сматрао да га чује и изнутра и споља, а о томе и свједочи његова збирка есеја “Језик наш насушни”.

Рођен је у Шапцу, а само двије године прије његовог рођења, Винаверов отац је у Шабац донио први рендген апарат из Пољске. Мајка му је била пијанисткиња.

Остао је упамћен по сукобима са водећим критичарима Богданом Поповићем и Јованом Скерлићем у којима је како је Црњански записао “био демонски немилосрдан”. Говорио је да реалност није у стварима већ у њиховом дјеловању на људе, и тиме је стварао нови однос према културном насљеђу и народној традицији. Сматрао је да је модеран само онај који је разумио старо и умио да га одбаци. Тежио је стварању пјесме ослобођене конкретног значења, слободном животу ослобођеним од свих стега и облика. Сматрао је да је смисао пјесме у емоцијама које она изазива.

Написао је збирке пјесмама “Варош злих волшебника”, “Чувари света”, “Ратни другови” и “Европска ноћ”, а најзначајније дјело је “Заноси и пркоси Лазе Костића”, који је био један од његових највећих књижевних узора.

На париској Сорбони студирао  је математику, филозофију и музику. Париз је утицао на његово стваралаштво, јер га је просто одушевљавао и у улицама града на Сени, у умјетности на сваком кораку Винавер је проналазио инспирацију и надахнуће. Значајан је и по томе што је преводио са енглеског, француског, руског, чешког и њемачког.

Био је један од 1300 каплара у Првом свјетском рату, а за учешће у том рату два пута је одликован златном медаљом за храброст.

Казао је: “Према мени су, најблаже речено, некоректни. Када ја говорим у Удружењу књижевника, нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно. Када сам био најискренији, приговарали су ми да правим “винаверизме”. Мени се не даје ни прилике, ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. А сигуран сам да ће касније моје идеје - све до једне – бити усвојене”.

Преводи

Његови преводи су и дан-данас ненадмашни. Превео је на српски “Алису у земљи чуда” , “Доживљаје доброг војника Швејка”, “Тома Сојера”, “Хиљаду и једну ноћ”, “Андерсенове бајке”, те “Јаде младог Вертера”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.