'Соња Савић је имала дивне али најтужније очи које сам видео''

Г.С.
'Соња Савић је имала дивне али најтужније очи које сам видео''

Она је дива која је својом појавом терала све присутне да је посматрају. Говорило се да ''Кад Соња уђе у просторију, сви се заљубе у њу''. Своја, посебна, интригантна, дрчна, несхваћена, умјетница, интелектуалка, филозофкиња, глумица. У сваком филму, али и у животу, Соња је била фатална. Дослиједна себи. Цинична, безобразна, бескрајно шармантна и директна.

Рођена 15.9.1961. године у Чачку, Соња Савић глумом је професионално почела да се бави са 16 година, а већ с двадесет и једном дипломирала је на Факултету драмских умјетности у Београду. Почетком осамдесетих дошло је њено вријеме.

Сцене у филму ''Уна'', који је настао по роману Моме Капора, а говори о љубави између професора Мишела Бабића и његове студенткиње Уне Војводић, се не заборављају. Гола Соња Савић која једе трешње на балкону и заводи професора током интервјуа многима се вјечно урезала у памћење. Овај филм је узнемирио пуритански дио домаће јавности, која га је прогласила првим меким порнићем .

Када говоримо о њеној глуми, није могуће издвојити само једну улогу. Сваки лик је родила и створила својим гласом, гестовима, покретима и понашањем. Чак и ако бисте гледали филм у ком Соња има једну сцену од два минута, на крају бисте ипак били под утиском "урбане девојке". ''Како је пропао рокенрол'', ''Шампита", "Живот је леп", "Журка", "Југ југоисток"," Вратиће се роде", "Уна", "Виртуална стварност" само су нека од њених глумачких остварења. Добитница је Златне арене, а награду Царица Теодора добила је за најбољу женску улогу у филму " Живети као сав нормалан свет’’.

''Соња је била дубоко везана за филм, да јој је то била најважнија ствар на свету. Филм је волела више од свих својих љубави, више од себе саме, невероватно колико је она била филмско дете, право чудо. Имала је дивне али најтужније очи које сам видео", говорио је својевремено Раде Шербеџија.

''До краја је остала доследна себи и својој идеји" – Светослав Гонцић.

''Соња је такође и режирала позоришне комаде, који никада нису позвани на БИТЕФ, била је боља и од Радмиловића у филму 'Шећерна водица', али Бог и Србија нису имали слуха за њен таленат", рекао је редитељ Пуриша Ђорђевић.

Ипак, њено име се није везивало само за филм, већ за живот у Београду генерално, музику, интелектуалце и животни стил који је био присутан тих 80тих година. Све до посљедњег дана живота, остала је симбол тихе побуне и доказ како је и у срцу великог града могуће остати свој и особен.

''Овде сам све време покушавала да одржим урбану културу, али то нико не примећује. Знам и да се реформа костима, шминке и мизансцена на филму током осамдесетих може приписати Соњи Савић, па опет ником ништа. Сукња од скаја и сако на голо тело нису се пре мене носили, бојила сам тушем нокте у црно зато што таквог лака није било. И још нешто – до 45. године нисам добила озбиљан хонорар за свој рад. Мада, у алтернативи и не може да се очекује новац'' – рекла је у интервјуу који је 2006. дала недјељнику Време. Соња је великом брзином цитирала знане и незнане мудре људе, правила паралеле којих би се и филозофи постидјели, не марећи притом да ли ће је неко разумијети. Са групом београдских умјетника деведесетих година основала је групу Супернаут која се борила против умјетничког естаблишмента Србије и често је објашњавала како није могла се снађе у хаосу који је настао на овим просторима.

''Ма нисам излазила из куће, шта да вам кажем. И кад одлучим да прошетам, не могу да верујем шта се дешава. Не знам шта ме више плаши: аутомобили, наречја… Ово су хипнотичка времена. Камера, ова мала направа, много открива и исто толико крије. Објектив је најстарији и он коло води, а микрофон је опасан јер могу да га користе хохштаплери и мафиозе'' – констатовала је гостујући у једној радијској емисији.

Соња је маштала да се уда, има дјецу са признатим џез музичарем Влајком Лалићем. У њега се заљубила још као петнаестогодишњакиња и он је био њена прва и највећа љубав. Раздвојила их је његова прерана смрт 1990. године када се утопио на једрењу током велике олује.

''Некада сам хтела и да се удам, да будем конзервативна, да имам децу. Нисам јурила фрајере, а прогласили су да имам сиду и како се дрогирам. Боже опрости, сачувај и саклони. Можда сам у другој половини живота постала то што су желели.''

''Док сам била млада, често сам замишљала како ћу се удати и засновати породицу са човеком кога бескрајно волим и коме ћу се потпуно посветити. Имала сам велику љубав, али откако је он отишао из мог живота када сам имала двадесет девет година, себе сматрам удовицом.''

О својој великој љубави, на себи својствен начин причала је током гостовања у Крагујевцу.

''Мене је Влајко молио да будем човек. На кинеској новчаници принцеза гледа разумно, што је мушки принцип, а принц некако нежно, што је женски принцип. Значи, тек када су заменили принципе, они су постали једно, сродне душе. У њиховој традицији монаси су писали књиге како би се пронашле сродне душе, однос принц и принцеза. Наш народ је примитиван и ми смо у тајни расељења. То је оно као кад Мојсије баци народ у пустињу'' – описала је глумица.

Била је бунтовна на своју штету и није одбијала да говори ни на који тему, па ни ону која се тиче наркотика.

''Не, нисам конзумирала, осим у друштву у којем се конзумирала уз алкохол. Ан женерал! Једино канабис може да ме помери у неке више сфере и да ме отвори за слављеничко осећање овог бедног и јадног света. Овде се протура ђубре од дроге као наркотички тренд. Амброзије су се користиле за церемоније у старим цивилизацијама за највише аристократске родове"- пренио је Курир.

''За дрогу треба пара – говорила је Соња. – Погледајте ко је жут, ко је бео. То пише на лицу сваког наркомана, али људи воле да слушају полицију. Наркоманија је широм Србије пројектована за време рата. Донели су је викенд ратници. Њима је дрога давана да би заборављали страх и јуришали. Али, по повратку у град, они су дрогу диловали. Јавна тајна је да је деведесетих држава производила хероин и да га је масовно продавала. Деца пропалих војних лица и милиционера су нам продавала бензин и хероин. Време је за хајдучију, и то ментално-астралну."

Говорила је да је животни декадент, јер стварност и она немају додирних тачака, ''Данас је нацизам у моди, што значи да мораш да си насмејан, здрав, обучен и ''напумпан'' силиконима, док ја једем парче хлеба раздељено на четири дела.''

Једна од најдаровитијих и најособенијих глумица југословенског и српског филма, преминула је 23. септембра 2008. преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана