Писац Михајло Пантићза Глас Српске: Свет хронично оболео од мањка љубави
Озбиљне УНЕСКО анкете показују да у свим европским земљама, са малим разликама, већ годинама књижевност редовно чита између два и четири одсто популације. Слично је и у Србији, где сваке године изађе више од хиљаду нових књижевних наслова, а стално се обнављају класици и штампају поновљена издања савремених аутора.
Овако размишља београдски књижевник Михајло Пантић, чије се четврто издање књиге "Овога пута о болу" ових дана појавило у едицији "Златно руно" издавачке куће "Архипелаг".
- И уз новине и часописе на киоску такође можете добити Гогоља, Толстоја или Бодлера. Све те књиге заврше у нечијим рукама. Окружен сам људима који читају и који су професијом везани за књигу. Проблем је како проширити тај круг. Верујем у филозофију малих корака. Системским радом и популаризацијом књиге, од школе па надаље, сваки нови читалац представља победу књижевности - сматра Пантић.
* ГЛАС: Несумњиво сте изузетак међу савременим српским писцима прича, ако узмемо у обзир број издања која су доживјеле Ваше приповједачке књиге. Шта Вам то говори?
ПАНТИЋ: Није ту реч ни о каквим вртоглавим тиражима. Оно што у мом случају може бити занимљиво је да књиге прича које искључиво пишем, јер нисам подлегао императиву романа, имају нешто више читалаца у односу на овдашње владајуће стандарде. Прича се, као и поезија и есеј, налази на рубу интересовања шире читалачке публике, без остатка окренуте роману. Он је у модерним временима постао доминантна, а у нашем добу и тржишно фаворизована књижевна форма. Изгледа да сам са годинама стекао нешто обимнији круг читалаца и због тога сам, наравно, испуњен и срећан. Књижевност има смисла једино када речи којима се бавимо одјекну у другом.
* ГЛАС: Много пута сте говорили о значају љубави. То је тема коју не заобилазите у својим дјелима. Је ли љубав постала још важнија у времену општег отуђења, када многи живе сами или немају времена да се у трци за новцем посвете најближима?
ПАНТИЋ: Књига "Овога пута о болу" је заправо антипод књиге "Ако је то љубав". Увек сам мислио, па ако хоћете, и искуством потврдио уверење да је бол који нам је задат већ чином рођења, а каснијим животом само интензивиран, могуће анестезирати једино и само љубављу. Не морате бити никакав мудрац нити проповедник, довољно је да се осврнете око себе. Одмах видите да тамо где нема љубави нема ничега, свет је хронично оболео од мањка љубави и стога је у целој историји ужасно место, па је тако и данас. Највише што можемо је да љубављу колико-толико ублажимо тај ужас.
* ГЛАС: Када можемо да очекујемо Вашу нову књигу, али и гостовање у Републици Српској?
ПАНТИЋ: Надам се да ћу до наредне године успети да завршим нову књигу прича. У мом случају је то прилично дуготрајан и непредвидљив процес јер ме у писању пресрећу најразличитија, не увек очекивана питања. Имате идеју, почнете да је уобличавате и у једном тренутку откријете да она преузима иницијативу, иде у правцу о ком сте тек понешто могли наслутити. У сваком случају, имам обрисе те књиге, сада треба исписати целу партитуру. Такође, бањалучка Задужбина "Петар Кочић" објавиће ове године збирку мојих есеја о другим писцима. Ето прилике за читање и у вашим крајевима, у које са узбуђењем редовно долазим у риболов.
Најсмисленији посао
* ГЛАС: У којој мјери књижевност и уопште умјетност могу да утичу на младе људе и окрену их правим вриједностима?
ПАНТИЋ: Да не верујем у то, не бих се бавио књижевношћу, свеједно да ли то чиним као писац или као професор. Највише и најлепше што добијате од те уметности нису награде, није ни успех, ни материјална добит, већ учествовање у буђењу неког младог бића. Зато стално говорим да се бавим најсмисленијим послом на свету. Охоло би било тражити било шта више од тога.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
