Младен Миљановић у сусрет изложби “Аперта фенестра“: Тешко бити радикалан у времену популизма

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” бањалучки умјетник Младен Миљановић, чија ће нова поставка “Аперта фенестра” ускоро бити представљена у Каменој кући на тврђави Кастел. Изложба ће бити отворена у понедјељак у 20 часова.

- Простора, али и потребе за радикалним дјеловањем увијек има, питање је само колико смо спремни да се упустимо у тај процес у којем нас неминовно чека изопаченост, маргинализација и често стигматизација - рекао је Миљановић.

ГЛАС: Како бисте описали пројекат “Аперта фенестра”?

МИЉАНОВИЋ: Назив пројекта, прије свега, упућује на важност тачке перспективе или тачке из које се посматра свијет и ствари које нас окружују. Сам назив изложбе се реферира на познати ренесансни израз који у историји умјетности означава појам слике као прозора у свијет. Мазачо је установио математички принцип перспективе те његовог инкорпорирања у сликарству. Пројекат “Аперта фенестра” селективно користи излагачки простор Камене куће као простор пејзажа који се из вањског (простора изван објекта) посматра као простор вањскости или позиције измјештености. Ради се о обрнутом или инверзном процесу у којем су артефакти заузели мјесто посматрача, а позиција посматрача је на мјесту предмета репрезентације.

ГЛАС: На који начин сте кроз поставку испољили различите друштвене, културне и социјалне перспективе?

МИЉАНОВИЋ: Аперта фенестра - прозор је отворен, али ми тај свијет непрегледног пејзажа прошлости посматрамо извана ка унутра. Радикална измјена позиција посматрања захтијева и радикално промишљање позиције умјетника и публике у култури данас. Да ли је могуће да се простор културе живљења дехуманизује, и које су посљедице тога је питање на које овај пројекат тежи одговорити на неколико нивоа. Да ли се и сами као друштво свјесно или несвјесно налазимо као статисти, онеспособљени у том каменитом пејзажу прошлости је питање које ова ситуација поставља пред нас.

ГЛАС: Како Ваш пројекат одговара на питање дехуманизације културе живљења?

МИЉАНОВИЋ: Овај пројект се бави једним ширим регионалним, али и глобалним питањем идеје монументализације и историзације културе овдје и сада. У једном сегменту се поставља питање споменичке умјетности и о томе како таква културна продукција данас која је посвећена жртвама у прошлости, генерише такође жртве овдје и сада директно у друштву.

ГЛАС: Занимљива је обрнута перспектива посматрања и самог односа посматрача и посматраног. Како бисте то могли да објасните посматрачима који тек треба да виде наведено и изложено?

МИЉАНОВИЋ: То је један инверзан процес посматрања слике, како сам навео у првом дијелу интервјуа. Ја то колоквијално називам принцип “изврнуте чарапе”. Простор галерије Камене куће савршено одговара овом раду, тако да су се некако склопиле коцкице камена. Нестрпљив сам због ове изложбе и то је та нервоза која је увијек знак да вам је значајно то што радите. Такође, ова изложба је моје излагање у Бањалуци након двије године и 11 година након посљедње сарадње са Банским двором која је била давне 2008. године на изложби “Окупациона терапија”. Тако да сам се обрадовао позиву Банског двора и Младена Матовића да реализујемо изложбу “Аперта фенестра - Прозор у свијет” као нову продукцију рада.

ГЛАС: Истичете важност перспективе. Што се данашњице и посматрања тиче, постоји ли погрешна перспектива?

МИЉАНОВИЋ: Не постоји погрешна перспектива у идеји слободе, али постоји наметнута перспектива или претпостављена и ограничавајућа тачка гледања ствари и свијета који нас окружује. Из тог разлога само утемељење перспективе и у умјетности - сликарству је имало велики значај. У идеолошком смислу та перспектива селективне репрезентације свијета на слици је данас посредована кроз телевизију, нове медије, друштвене мреже и културу.

ГЛАС: Осврћете се на простор прошлости и на то да је могуће да смо у овом друштву статисти. Ако смо статисти и постанемо свјесни, које промјене то доноси?

МИЉАНОВИЋ: Као статисти никада нећемо бити свјесни промјене, потребно је то асиметрично измјештање, али не само нас у локалном друштву већ и у односу на глобални контекст. Те асиметричне погледе на свијест треба предочавати на различите начине, од новинара у свом послу, преко социолога, умјетника, али и прије свега и политичара којима друштво на сваким изборима даје или не даје мандат да их представљају.

ГЛАС: И шта је све погрешно у нашем осврту на прошлост (била то далека или блиска прошлост)?

МИЉАНОВИЋ: Овдје се не ради само о нашем осврту на прошлост, ова изложба, као што сам рекао, узима за предмет један шири контекст редефиниције прошлости. И код нас (регион) постоје различити модели редефинисања прошлости, али и њене глорификације зарад неких нових идеолошких циљева. У таквим процесима споменици и редефинисање прошлости постају елемент дезинтеграције и времена и простора живљења сада, а у најгорем случају и дезинтеграције будућности.

Грег Блејки

ГЛАС: Дио Ваше поставке је видео-инсталација и рад који сте снимили са Грегом Блејкијем. Шта нам можете рећи о сарадњи с њим на овом пројекту?

МИЉАНОВИЋ: Ради се о видео-раду који је сниман прошле године у мају и који ће на овој изложби бити премијерно приказан. Сниман је са филмском екипом Грега Блекија, режисера из Берлина, а у сарадњи и са партиципацијом чланова Удружења ампутираца УДАС из Бањалуке на локацији камених рестлова/остатака фирме ГИМ у Клашницама. Овај рад се уклопио у читаву цјелину изложбе због своје визуелности, садржаја, али и елемената камена који је у различитим формама присутан на изложби. А све ово наведено би требало да буде обједињено, садржано и сублимирано у перформансу “Споменик жртвама споменика” који ће бити изведен на самом отварању изложбе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.