Љубиша Савановић, глумац, за “Глас Српске”: И мала побједа чини наше животе бољим

Рекао је ово за “Глас Српске” Љубиша Савановић, један од најцјењенијих глумаца у Републици Српској и један од оснивача Градског позоришта “Јазавац”, објашњавајући шта трећи “Јуху фестивал за дјецу”, који ће вечерас бити отворен у овом бањалучком позоришту нуди квалитетно публици, која је с обзиром на узраст на почетку своје едукације културом. Талентовани бањалучки умјетник каже да је одговорност тим већа на свим људима који су укључени у програм и креирање фестивала за најмлађе узрасте публике.

- Као и сваки пут и овогодишњи “Јуху фест” нуди различите садржаје: представе нашег позоришта и гостујуће представе из Београда и Мостара, концерт за бебе, читање бајки, друштвене игре за тинејџере и “Јуху” квиз за дјецу. Богат садржај, који би био наш покушај да на неки начин направимо интеракцију на релацији малишани-родитељи-театар. Добрим дијелом вођени смо тиме да направимо снажан искорак од флоскуле “још један позоришни фестивал”, што смо од првог “Јуху” фестивала жељели да избјегнемо - рекао је Савановић.

ГЛАС: Кад смо већ код малишана као најосјетљивије категорије публике, да ли је ово један од начина да се на неки начин ствара и едукује позоришна база од малих ногу, а не да се, како је то чест случај код нас, публика гаји ретроактивно?

САВАНОВИЋ: Наравно. Овај дио сезоне у “Јазавцу” традиционално је резервисан за догађаје који су намијењени дјеци и младима и за догађаје које млади креирају. Након “Јуху феста” чекају нас Дани школе глуме и говора Студија “Јазавац”, гдје ће бити представљено више од двије стотине наших чланова својим презентацијама и представама. Свим овим програмима улажемо у те младе људе, њихов психофизички и емоционални развој, са циљем да би на неки начин била “школована” публика, која позориште сматра својом средином, а не досадним мјестом гдје је тјерају старије генерације.

ГЛАС: Колико је Вама као глумцу тешко данас балансирати између занатских, организационих и приватних обавеза, што није увијек ствар личног избора, већ и начин да се учини нешто шире и важније у сопственој средини од пуког постојања у њој као дио статичне гомиле која гледа свој посла?

САВАНОВИЋ: Није лако, али ја то видим као мој “дуг” средини у којој сам одрастао и која ме изњедрила. Престао сам да се надам бољим временима, покушавам да ова која живимо учиним бољим и уживам у малим и мало већим побједама нечег лијепог. Као и обично, некима се то свиђа, некима не. Али све је то нормално. Скидам капу сваком ко у ова времена код нас нешто ради и ствара, не само за себе него и за друштво.

ГЛАС: Са друге стране, оне професионалне, у једном сте веома занимљивом периоду, иза Вас је јако занимљива улога у “Кожи”, завршном дијелу “бањалучке трилогије”, која је на много начина покренула ствари са мртве тачке код нас, како за глумачку, тако и ауторску екипу?

САВАНОВИЋ: Јесте. Много сам срећан што сам дио екипе која је радила на овој трилогији. Мени је то најдражи дио мог рада пред камерама, јер је у вези са тим људима, овим градом, Крајином. Мотор те читаве приче био је Никола Пејаковић, а Бранкица Јанковић, жена која је видјела даље од осталих и усудила се да стане иза аутора. Поред њих велике заслуге припадају скромном и ненаметљивом човјеку који је доказао свој таленат и постао редитељ чији се сљедећи корак чека, а то је Саша Хајдуковић. И наравно мојим колегама глумцима, сниматељима, организаторима, техничарима, возачима.

ГЛАС: Ништа мање није упечатљива, мала обимом, али једнако запажена, улога у “Руском конзулу”, гдје дајете портрет омиљеног човјека свих наших идеолошких система, оног ко не размишља већ слуша и извршава наређења? Каква искуства носите са тог сета?

САВАНОВИЋ: Интересантна. Екипа великих глумаца предвођених Жарком Лаушевићем радила је на том филму. Велико искуство. Снимали смо у затвору тај филм па је и то окружење оставило јак утисак на мене. Лијепо сте окарактерисали човјека којег играм у филму. Није га било тешко пронаћи, јер смо и данас окружени таквим људима.

ГЛАС: Једнако тако упорно балансирате између ГП “Јазавца” и Народног позоришта, иако се посљедњих година театар нашао у малој дефанзиви због телевизијске хиперпродукције, која јесте златно доба за глумце, али посљедице се почињу осјећати у занатској бази или како то умјетници воле рећи “даскама које живот значе”? Не одустајете од театра?

САВАНОВИЋ: Нипошто. Позориште је мој основни и најдражи позив. Нажалост, у праву сте, позоришта, посебно она у великим центрима, губе трку са телевизијским и филмским сетовима, прије свега због финансија. Мени је Народно позориште Републике Српске матична кућа. То је, за мене, уз дужно поштовање другима, уједно и најбитнија институција културе у Републици Српској. Хтио то неко признати или не позориште прати вријеме и на најбољи начин одржава везу са публиком и окупља највише људи. Нажалост позориште нема третман какав заслужује, јер годинама немамо визионаре међу људима који су на нивоу државе задужени за културу него се тим баве чиновници исти или слични онима какве сте споменули у претходном питању. Више пута сам спомињао анегдоту кад су Бана Милосављевића у чуду питали зашто гради позориште, а он им је одговорио да не прави позориште него државу. Нема таквих више. Елем, Народно позориште Републике Српске у посљедњих пар година прави битне ствари, основан је симфонијски оркестар, репертоар је обогаћен операма, позоришту су враћени његови простори који су претворени у пробне сале, урађена је нова систематизација, драмски репертоар држи висок ниво, али то се мало цијени.

ГЛАС: Рад у “Јазавцу” можда нема ту друштвену тежину коју носи национални театар, али свакако има своју публику и властиту мисију у водама позоришне умјетности?

САВАНОВИЋ: У вези са тим нема дилеме. Мој рад у Градском позоришту “Јазавац” је, као што рекох, моја жеља да буде направљено још садржаја у граду и  понуђен један другачији репертоар какав нуди једно добро булеварско позориште. Поред “Јазавца” у Бањалуци ради још неколико позоришта, сва имају публику и то је доказ да су нам сва и потребна. Али без јаке националне куће, без јаког Народног позоришта нема смисла ни све остало. Како то народ лијепо каже, кућа се прави од темеља, па зидови, па кров...

ГЛАС: За крај шта можемо очекивати од Вас на свим умјетничким фронтовима?

САВАНОВИЋ: Само да ћу дати све од себе.

Тинејџери

ГЛАС: Вјерујете да се публика без обзира на године може пронаћи у свим позоришним жанровима?

САВАНОВИЋ: Један од проблема који покушавамо да ријешимо, а који смо препознали анализирајући састав публике је да у позориште најмање иду тинејџери. Зато смо одлучили да једна од наших овосезонских премијера буде намијењен њиховом узрасту. У питању је представа “Лајање на звезде” по тексту Милована Витезовића и у режији Белинде Стијак. У овој представи игра двадесет четворо средњошколаца. Дивних, вриједних, шармантних, младих људи који су већ годинама чланови наше школе, који су стасали и од дјеце постали људи у “Јазавцу”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.