Годишњица рођења Балзака - скоројевића који је продавао таленат

Срна
Годишњица рођења Балзака - скоројевића који је продавао таленат

БИЈЕЉИНА - Француски писац и свјетски класик књижевности Оноре де Балзак, зачетник европског реализма, аутор стотине књига са више од 2.000 ликова, рођен је на данашњи дан 1799. године.

У својим романима приказао је широку галерију ликова из свих друштвених средина, разних темперамената и карактера, које покрећу разнолике побуде од новца до власти, од љубави и идеализма до слијепих нагона и бруталне експлоатације.

У умјетничкој обради оставили су траг гигантски обим дјела и релативно кратак књижевни рад од само 19 година, током којег је продавао и ненаписане или незавршене књиге и често стварао под притиском одређених рокова.

Романи под заједничким називом "Људска комедија" имају вриједност социолошких студија и дубока су критика француског друштва.

Међу његовим романима су: "Евгенија Гранде", "Чича Горио", "Гопсек", "Изгубљене илузије", "Сељаци", "Рођака Бета", "Голицаве приче" и "Шуани". ВОЛИО НОВАЦ, СЛАВУ И КАФУ Балзак је најбоље је писао када је морао да враћа нагомилане дугове лихварима, што је, по правилу, увијек било у "посљедњи час".

Многи сматрају да му је главе дошла кафа, коју је конзумирао у неограниченим количинама током писања како би остао будан.

Писао је брзо. Правио је паузе само да би попио кафу. Знао је да попије и неколико десетина шоља кафе у једном дану. Кафа га је одржавала будног и она га је, највјероватније, уз неконтролисан апетит, одвела у прерану смрт.

Имао је 51 годину када је умро, 18. августа 1850. Велики писац волио је новац и славу - и то је, према сопственом признању, био његов основни мотив за писање.

Бавио се темама за које је вјеровао да су популарне и да ће интересовати читаоце.

Често је писао и по 16 часова дневно, уз свијећу, не би ли што прије објавио своје дјело.

Није посвећивао нарочиту пажњу фразама, сликама и нијансама стилског савршенства.

Изражавао се често попут најбаналнијих писаца такозване народне литературе.

Због тога, један број његових књига и приповједака оставља утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини дијелови су површни или недовршени.

Ипак, Балзак је један од највећих приповједача свих времена, а многи књижевни критичари стављају га раме уз раме са Лавом Николајевичем Толстојом, Фјодором Михаиловичем Достојевским и Чарлсом Дикенсом.

РОМАНИ ЗА ОТПЛАТУ ДУГОВА

Често је писао само да би вратио дугове, тркајући се са роковима и настојећи да преда романе издавачу како би од новца платио рате дуга.

Свом презимену додао је племићко "де" 1830. године.

Од тада се потписивао као Оноре де Балзак. Балзак је улазио у различите пословне подухвате који су му, умјесто зараде, доносили само губитке и дугове. Пропао је у послу са штампаријом. Након тог финансијског слома, дугови ће га пратити читав живот.

ЕНГЕЛС УЧИО ОД БАЛЗАКА

Балзакови ликови пропалих каријериста, несрећних љубавника, сулудих шкртица и декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом - реализам.

Оноре де Балзак обухватио је књижевним дјелом цијело француско друштво свога времена - ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, као и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, скоројевиће, пропалице, чиновнике, новинаре, адвокате, свештенике... Балзака сматрају претходницом књижевног реализма јер је употребљавао детаље, нарочито објеката, за илустрацију живота својих ликова. Позната је изјава филозофа и марксисте Фридриха Енгелса да је више научио о капитализму 19. вијека из Балазакових прича него из многих стручних књига.

ЖЕНЕ КАО СТЕПЕНИЦЕ НА ПУТУ ЗА СЛАВУ

Балзак је био рационалан у процјени живота и водио се материјалним интересима. Тако је бирао и жене - искључиво старије и често добро ситуиране. Позната је његова веза са војвоткињом од Абранта, богатом удовицом коју је упознао 1825. године, када је она имала 40. Осим свог богатства, којим је платила нешто Балзакових дугова, војвоткиња је била привлачна и због чињенице да је претходно била љубавница аустријског канцелара Метерниха.

Маркиза де Кастри, једна од најлепших аристократкиња Француске тог времена, одбила је Балзакова удварања. Она је била једна од ријетких која није могла да свари његову ружноћу, пошто је Блазак био нижи и имао је вишка килограма. И то одбијање тешко је погодило писца-заводника, који је тада имао 33 године и чији су се дугови нагомилавали. Осветио јој се тако што ју је исмијао у свом роману "Војвоткиња од Ланжеа".

Балзакова фатална веза била је са "Странкињом". Она је писала Балзаку и дивила се његовим дјелима. Балзак је одмах одговорио и "Странкиња" је открила свој идентитет. Била је то Пољакиња Евелина Ханска, удата за једног барона. Годину дана након првог писма њих двоје су се тајно састали у Швајцарској.

Остали су заљубљени, иако су једно другом изгледали дебљи него што им се то допадало. Годинама су размјењивали љубавна писма и Евелина му је обећала да ће се удати за њега чим њен остарјели муж умре.

С времена на вријеме сретали би се у разним крајевима Европе.

ПОРОК - БАЛЗАКОВА ВРЛИНА

Пошто је био талентован, Балзак није ламентирао над недостатком љепоте. Познат је његов цитат: "Ружноћа има предност над љепотом - љепота пролази, а ружноћа остаје".

Свој поглед на љубав и брак, који је демонстрирао и у животу, сажео је у цитату: "Добар брак је могућ између слијепе жене и глувог мушкарца". О свом другом највећем пороку, након новца, Балзак је писао сљедеће: "Слава је отров који треба узимати у малим дозама". Оноре де Балзак је узор класичног приповиједања - он је био оно што су /добри/писци његовог доба морали да буду - социолог, филозоф и историчар. Балзак је један од симбола књижевности, са свим њеним врлинама и манама.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана