Дана Будисављевић за “Глас Српске”: Истина нуди могућност да с поштовањем оплакујемо мртве
Најважније ми је било да филм буде што сличнији “Дневнику”, ономе како је Диана себе оставила за историју. Није могла да зна ли ће њен”Дневник” ико пронаћи, и која ће бити његова судбина, али чињеница да га је уредно спремила заједно са богатом документацијом из Акције у један креденац у кући у Инзбруку, говори о томе да је мислила да га је вриједно сачувати.
С друге стране, живјела је до 1978. године, да је хтјела још нешто записати о томе, или о себи, она би то, одлучна каква је била и направила, али она је од себе оставила само Дневник.
Казала је ово у разговору за “Глас Српске” режисерка и продуценткиња Дана Будисављевић, чији ће филм “Дневник Диане Будисављевић” од четвртка бити доступан на редовном репертоару бањалучког Синестара 4DX, “Синеплекса Палас”, те у бројним биоскопима широм БиХ. Режисерка ће присуствовати свечаној премијери у бањалучком Синестару у четвртак у 19 часова.
Оно што филм није могао, то је довољно истакнути значај и улогу Дианиних сарадника, Камила Бреслера, Драгице Хабазин и неких других, ту смо мјесто уступили свједочанствима дјеце. Свједочанства се не налазе у Дневнику, то је нешто што доноси филм, али заједно с “Дневником” чине цјелину.
ГЛАС: Процес стварања филма на основу дневничких свједочења, и историјских чињеница је нешто на чему сте радили годинама, да би добило облик какав је добило. Шта бисте рекли да је Вама као ствараоцу била најважнија нит водиља у цјелокупном процесу?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Најважније ми је било не огријешити се о Диану, о њену судбину каква је заиста била и о повијесне чињенице. Било је тешко тако велику причу претворити у филм од 90 минута, а да све буде на свом мјесту, да прича буде јасна. Дианин подвиг је епских размјера. Да бисмо то испратили кроз акцијски филм, за то би требало имати огромне буџете, какви су недоступни на нашим просторима. С друге стране Диана је о себи оставила мало података. Њен “Дневник” није личан, он је ближи бродском дневнику - он је ток догађаја. Диана је то називала “Извјештај о раду Акције Диане Будисављевић”. Готово је немогуће њу као лице вјеродостојно претворити у играну форму, а да не морате да измислите пуно ствари које у “Дневнику” нису записане. Можда ће једног дана неко направити и такав филм, али ја то нисам хтјела.
ГЛАС: Када је ријеч о историји, достојанствена вјеродостојност, до највише могуће границе је од изразитог значаја. Мислите ли да је тај моменат довољно цијењен, осврнемо ли се на другачије приступе у неким ранијим филмовима?
БУДИСАВЉЕВИЋ: За вријеме Југославије су се радили велики ратни спектакли, данас још ненадмашени у том жанру. “Козара” Вељка Булајића је један од најпознатијих филмова, из којег памтим сцену када мајка скривајући се угуши дијете покривајући му уста како не би плакало и одало њихово скровиште док поред њих пролазе усташе и Нијемци. Након козарачке офанзиве, долазе Јасеновац и Градишка, тј. догађаји које описује “Дневник Диане Будисављевић”. Нисам тежила спектаклу, чинило ми се да смо се тога нагледали. За нас, на подручју Хрватске, Босне и Србије, за нас којих се то највише тиче, из перспективе покушаја ревизије историје, чинило ми се да је најважније да је филм истинит и необорив, како сте ви то јако лијепо назвали, и хвала вам на томе - достојанствено вјеродостојан.
ГЛАС: Зашто је истина толико тешко прихватљива, зашто су различита врдања и порицања често линија којом многи иду?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Истина једина нуди могућност да искрено и с поштовањем оплакујемо мртве, да неко болно искуство усвојимо као знање и упозорење да тим путем више не идемо. Истина нуди могућност опроста, прихватања, помирења, мира, свега што нам јако треба да бисмо наставили са својим животима и градили боље заједнице.
ГЛАС: И увијек су ту нека заташкавања и порицања. Зашто је тако тешко направити отклон од тога?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Неки људи су ми након филма рекли да мисле да се Диана прича испричала на вријеме, да можда не би дошло ни до рата деведесетих. То је преидеалистичко гледање, али има нешто у томе. Да су комунисти имали снаге да се обрачунају са сопственим демонима и грешкама, не би се национализам могао тако размахати, можда би се Југославија реформисала или распала без нових страшних жртава. Држава је као и породица, ако се предуго занемарујемо и користимо позицију моћи да заташкавамо лоше ствари, она се распада.
ГЛАС: Колико фикција данас успјешно помаже бољем сагледавању прошлости?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Пуно сам размишљала зашто се у јавном простору толико враћамо и позивамо на позиције из Другог свјетског рата који је био прије 80 година и данас заправо ми не можемо више никако ући у њихове ципеле, бити сигурни у њихове мотиве, жеље и могућности, околности су потпуно друге. Бојим се се да је то зато што се не усуђујемо ни почети размишљати о разлозима и кривцима за ратове деведесетих. То ће бити теже суочавање. Други свјетски рат је дошао извана, сила је дошла извана, с Хитлером. Хрвати нису изабрали Павелића, њега и усташе је на власт довео Хитлер. И то је проузроковало системско страдање Срба, Јевреја, Рома, али антифашистички и партизански отпор је био јак и имали смо поред таме и ужаса и великих разлога за понос, јер смо заједничким снагама побиједили ту силу. У рату деведесетих је сила била унутрашња, а отпора је било мало.
ГЛАС: Зашто и данас многи нису ригорозни према фашизму, а ни према сличним појавама које воде у тамне поноре?
БУДИСАВЉЕВИЋ: “Дневник Диане Будисављевић” управо поставља та питања, али одговор треба тражити свако за себе. Кроз филм нудим истиниту причу, не само о једној жени која је јасно разликовала добро и зло, која је ризиковала живот да би спашавала дјецу која нису била нити њене националности нити њене вјере, већ и о њеним сарадницима и стотинама хрватских породица које су удомљавале српску дјецу. Њена акција је велика прича која нам може дати снагу да се боримо против фашизма и против зла, у свим његовим облицима.
ГЛАС: Осврнемо ли се, не само на Ваш филм, него на стање данашњице, превише смо стргани апатијом и хаосом. Гдје је граница томе?
БУДИСАВЉЕВИЋ: И мени се чини да је апатија једно болесно стање у које смо упали. Сви су незадовољни. Јавни простор је затрован, оног физичког јавног простора је све мање, ишчитавамо гомиле неких вијести на које не знамо како бисмо реаговали, не знамо како дјеловати и покренути се што нас само чини још депресивнијима. С друге стране капитализам је првак свијета у ескапизму, у нуђењу шарених садржаја, сапуница, шопинга, и стварању осјећаја да је једино чему треба тежити јесте особно материјално богатство. Зато је важно чути оно што су преживјели наши дједови и баке, Увијек кажем да сам радећи на овом филму постала мање размажена. Вриједности које наше животе чине вриједнима и испуњенима, заиста нису само у новцу.
ГЛАС: Овај филм, кроз све што јесте, уз приказе мрака једног периода, јесте филм о храбрости, о доброти и о снази човјека. Као неко свјетло, може да буде трзај из мрака, да врати вјеру у боље дане. Са стране човјека, умјетника и ствараоца, то је једна успјешна побједа, слажете ли се?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Толико сте то лијепо рекли да немам што додати. То је управо тако. То се види и на мом лицу, које сија од среће да је филм успио тако нешто лијепо и племенито пренијети људима који га гледају. Да у гледаоцу буди оно најбоље.
ГЛАС: А вјерујем да управо такве побједе, на овакве и сличне начине, могу да нас одведу у раније поменуте трзаје из апатије и хаоса свијета данашњице?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Овај филм говори о снази добра, о храбрости појединца, о могућности да малим корацима дођемо до великих резултата, како је Дејан Илић у “Пешчанику написао”, ово је филм о једноставности добра. Он носи у себи наду да можемо боље, поготово јер је то наша прича, то смо ми, то је наша историја.
ГЛАС: С обзиром на то да је филм добро прихваћен код публике која га је до сада погледала, шта очекујете од приказивања у БиХ?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Филм је настао као хрватско-словенско-српска копродукција па смо га прво морали приказати у земљама које су га финансирале. Филм сада долази у подручја гдје готово свака породица има некога ко је страдао у Јасеновцу и Градишки, поготово ту мислим на Бањалуку и Приједор. Један свједок из филма је из Бихаћа. Филм сада долази пред оне чије је то страдање и чије су то приче, пред оне који могу бити најзахвалнији Диани и њеним сарадницима што су живи. Вјерујем да ће то бити можда и најјачи доживљај до сада и за мене као ауторку и за публику. Филм ће бити приказиван у више од 15 биоскопа широм БиХ Херцеговине и радује ме већ сада велик интерес медија и људи који нам се јављају путем “Фејсбук” профила филма.
Музеј
ГЛАС: Планирате да направите музеј Диане Будисављевић? Шта можете да нам кажете о томе?
БУДИСАВЉЕВИЋ: Радимо и на томе, барем на интернету за почетак, да омогућимо људима увид у документацију из истраживања, да направимо доступним све оно што није стало у филм, а многим породицама чији су чланови страдали или били обухваћени Дианином акцијом, свака је информација вриједна. Добили смо иницијална средства од Министарства културе за пројект “Од филма до виртуалног музеја”. У будућности би било добро да направимо и прави музеј у Загребу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
