Баладе о Марији као пјесничко вино

У новије вријеме у Бијељини стихове пише више од седамдесет пјесника, што "домаћих", што "придошлих". Ипак, име пјесника Драге Куђића у посљедње вријеме све чешће се помиње, јер је његова књижевност, док је био жив, била некако прећутана. Временом, као и добро вино, она добија све више на вриједности и значају.

Има пјесника који бљесну и брзо избију у први план, али с годинама њихово дјело изблиједи као трошна мода једног времена. Њих у поезији називају вилиним коњицима, инсектима прелијепих боја и неколико пари провидних, као од свиле начињених крила, који кратко живе, па чак у тој краткоћи времена и љубав воде у лету, јер ако би се бар на тренутак зауставили на неком цвијету или листу заувијек би нестали.

Међутим, има пјесника чија поезија с протицањем времена све више добија на значају и постаје "пјесничко вино". Драго Куђић припадао је овој другој врсти пјесника, упркос томе што је кратко живио. Био је и остао јединствена и необична пјесничка фигура која се икада појавила у Семберији.

Пјесник Куђић рођен је 1931. године у великом семберском селу Попови, недалеко од Дрине. У том селу рођен је и најхуманији Србин - Иво Кнежевић, кнез Иво од Семберије. Још за живота Куђић је за себе говорио да је недефинисан и као човјек и као пјесник. Рано се отиснуо из завичаја и напросто је оптрчао сав свијет трагајући, како је у књижевној критици забиљежено, за својим златним руном.

Теоретичари књижевности записали су и да је цијела плејада наших пјесника пјевала под снажним утицајем руских револуционарних пјесника, поименце Јесењина, посљедњег пјесника села, те футуристе Мајаковског, пјесника модерног града и сви су били фасцинирани поемом "Облак у панталонама".

Тако и Драго Куђић, јер је лирска јунакиња те поеме, Марија, постала култно име његове поезије. Из Куђићевих пјесама о Марији израња његова лирска аутобиографија и пјесничка судбина. То су, уосталом, записали и његови савременици књижевни критичари, посебно Aлександар Николић.

Под тим снажним утиском Марије из "Облака у панталонама" настале су и Куђићеве пјесме "Балада о Марији Мачванки", "Марија с Бистричака", "Посљедња Марија" и друге његове литерарне Марије.

Скоро ће Месец заћи на моме небу

И ја ћу отићи на заслужени одмор

Лећи ћу као човјек у сан дубок и леп

Из ког се не буде ни богови ни људи

Само ће звезде да светле на небу као песме

И рибе ће искрити на дну мора и океана

То ће моје срце догоревати на твоме длану

A ти ћеш плакати сама и неутешна међу песмама

То ће бити моја последња песма теби Марија

После ће ти други певати друге песме, о Марија

Тако је Драго Куђић пјевао о својој посљедњој Марији, лирској јунакињи, дјевојци, коју неки веле да је у стварности није било, али је она, ипак, била и остала култно име његових пјесама.

Пјесникови савременици у Бијељини, Брчком, Сарајеву, Тузли и другим мјестима кажу да је он био необична и несвакидашња личност, која је веома тешко живјела у скученим приликама и свог личног и друштвеног живота. Изгледало је да је још од рођења био предодређен за губитника.

Веле они који су га познавали да је Куђић био прикован за брчанску и семберску обалу давно ишчезлог Панонског мора, као и Прометеј за кавкаску стијену или Овидије за обале Понта. Пјесник Куђић био је прикован и за обје, за лијеву семберску, али и за десну мачванску, обале своје родне ријеке Дрине.

A живот тече ли тече мој Нострадамусе

Ја излазим уплашен свако вече на Саву

И гледам како живот стварно тече

Као ријека кроз шљиварске крајеве

Куђића су вољели сви који су га знали - пјесници, сликари, сељаци, глумци, учитељи, школски другови... Његов исписник, Куђићеве душе и свједок његових немира, који сада заједно с њим ходи небеским путевима, књижевник Панто Секулић на вијест о смрти свога пријатеља и пјесника завичајних простора, 2003. године биљежи: - "Брчко, фебруара... Мирно тече Сава. У вјечној свјетлости панонских звјезданих простора почива у миру наш пјесник...". A Драго Куђић био је весела пјесничка душа - поета лирског елегичног сензибилитета. Заљубљеник и занесењак у питоме дринске пејзаже, пјешчане спрудове и поповљанске лугове. У његовом срцу вјечито су горјеле семберске ватре, које су га с љубављу гријале топлином родне равнице. Куђићеве животне стазе и тајне оваплођења су у његовим стиховима - у пјесмама и сонетима. Даровао их је љубитељима поетске ријечи. Најљепше су му: "Семберске ватре", све баладе о Марији, "Лаку ти ноћ Катлин ладик" и "Панонски анђео".

Драго Куђић је био немирног и радозналог духа, са жељом да студира умјетност на Међународном универзитету "Ломоносов" у Москви. У фебруару 1961. године илегално прелази југословенско-румунску границу. И одмах га Румуни хапсе. Осуђен је на пет година затвора. Одробијао је три године у неком румунском логору. По повратку у завичај озбиљно почиње да се бави књижевношћу и новинарством. Живио је и у Зеници. Осамдесетих година прошлог вијека с породицом доселио се у Брчко, али је, упркос томе, највише боравио у Сарајеву.

Временом је постајао све усамљенији, посебно у брчанској средини. Упокојио се у том граду петог фебруара 2003. године. Поштоваоци његове поезије веле да његов дух и сада лута улицама овога града на Сави. Засигурно пјесников дух лута и у његовој родној равници и поред ријеке Дрине.

Трагајући за својим златним руном Куђић је заиста оптрчао васколики свијет, а кад га није нашао онда је у осами, нарушеног здравља, напуштен и заборављен своје хођење зауставио у Брчком. Сахранили су га службени укопници о трошку социјалне установе у том граду по веома хладном фебруарском времену те 2003. године.

Због тога многи његови пријатељи пјесници и не знају гдје му се налази хумка. Ближи се још један фебруар, набујаће још једне прољећње воде, а пјесник немирна духа почива на крају градског гробља у Брчком.

A његова поезија је све читанија.

Роман и драма

Марија је истовремено и Куђићев лични роман и драма, и интимни немири живота и љубави - бесмртно лично казивање. Aко није постојала дјевојка с именом Марија, засигурно је у његовом животу постојала жена са само њему знаним неким другим именом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.