Талентованом Милошу Грујићу нага жена препријечила пут до дипломе

Све што је тражено беспријекорно сам урадио, али кад је дошло на ред сликање, задатак је била нага жена која је на себи имала само шешир. Ја, дијете са села, у њу нисам смио ни да погледам, стидио сам се и ње и себе и предао чист папир, напустивши тестирање.

Прича ово рогатички пензионер Милош Грујић, истичући да се тако неславно завршио његов поход ка дипломи из области ликовне умјетности. 

- Пошто је било вријеме пријемних испита, а ја одличан ученик без обавезе њиховог полагања, глатко сам примљен у Електротехничку школу. “Захваљујући” мом сеоском поријеклу и патријархалном васпитању, умјесто да будем ликовни стваралац и умјетник, одох у електротехничаре и са тим звањем, радећи у више предузећа у бившој СФРЈ и Републици Српској, дочекао сам пензију 2005. године - прича овај 78-годишњак.

Међутим, иако је за животни позив одабрао сасвим друго занимање, ликовног стваралаштва није се одрекао. 

- Послови електротехничара били су ми извор егзистенције, а ликовно стваралаштво животни хоби. Посебно сам волио дрводјељство и резбарење. Не без разлога. Сви моји из породице, од прадједа, дједа и оца, били су у неку руку “дрвени мајстори”. Уз куће, штале и друге сеоске објекте градили су каце, бачве, бреме, шкафове, жбанове, рукатке за мужу крава, виле, грабље, косишта и друге предмете који су употребљавани за разне сеоске послове - сјећа се Милош. 

Иако најмлађа мушка глава у породици, и сам је провео доста времена са облићем и шараманом, уређујући дуге за каце и друге предмете за свакодневну употребу. 

Љубав према дрводјељству посебно је дошла до изражаја током посљедњег рата. У слободно вријеме између војних обавеза Милош је израђивао муштикле, табакере, крстиће, дрвене кашике, тучкове за бијели лук и друге ситније предмете од дрвета. 

Са крајем рата, иако је убрзо добио и “државни” посао у Рогатици, у којој се скрасио као избјеглица из Доњег Вакуфа, отишао је даље и почео градити троношце, лустере, гусле и плоске за ракију, да би временом дошао до икона разних светаца у дрвету, кандила, свијећњака и других црквених предмета, све у резбарији са различитим мотивима. 

Овај вриједни старина и даље не посустаје. У припреми је више таслака за будуће гусле, иконе и друге предмете којима он удахњује живот, а себи крати пензионерске дане. 

- Ја у ствари и немам слободног времена. Ако нешто не дјељем у мојој импровизованој радионици или око куће која је још у изградњи, онда помажем супрузи у бризи о унучићима или сам у потрази за јаворовим, брезовим, јасиковим, шљивовим или ораховим дрветом, од којих израђујем дрвене рукотворине - казује Милош који, осим рада са дрветом, слика у више техника и израђује разне минијатуре од жице, а кад нађе слободног времена, напише и покоју пјесму. 

Поклони

Кроз краћу и непотпуну инвентуру, Милош Грујић каже да је урадио најмање 15 раритетних икона и више од 40 кандила, која су, поред Рогатице и родног Сокоца, дошла до Источног Сарајева, Зворника, Бањалуке, Вишеграда, Бијељине и других околних мјеста. Његова мала умјетничка дјела стигла су и до Београда, Ужица, Чачка, али и Швајцарске, Канаде, Америке и других европских и прекоокеанских земаља. Нешто је продато, али највише поклоњено пријатељима и познаницима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.