Талентованом Милошу Грујићу нага жена препријечила пут до дипломе

Сретен Митровић
Талентованом Милошу Грујићу нага жена препријечила пут до дипломе

РОГАТИЦА - Након завршене основне школе и “сувих” петица из свих предмета, посебно ликовног васпитања и општетехничког образовања, по препоруци учитеља и наставника, отишао сам на пријемни испит у средњу ликовну школу у Сарајево.

Све што је тражено беспријекорно сам урадио, али кад је дошло на ред сликање, задатак је била нага жена која је на себи имала само шешир. Ја, дијете са села, у њу нисам смио ни да погледам, стидио сам се и ње и себе и предао чист папир, напустивши тестирање.

Прича ово рогатички пензионер Милош Грујић, истичући да се тако неславно завршио његов поход ка дипломи из области ликовне умјетности. 

- Пошто је било вријеме пријемних испита, а ја одличан ученик без обавезе њиховог полагања, глатко сам примљен у Електротехничку школу. “Захваљујући” мом сеоском поријеклу и патријархалном васпитању, умјесто да будем ликовни стваралац и умјетник, одох у електротехничаре и са тим звањем, радећи у више предузећа у бившој СФРЈ и Републици Српској, дочекао сам пензију 2005. године - прича овај 78-годишњак.

Међутим, иако је за животни позив одабрао сасвим друго занимање, ликовног стваралаштва није се одрекао. 

- Послови електротехничара били су ми извор егзистенције, а ликовно стваралаштво животни хоби. Посебно сам волио дрводјељство и резбарење. Не без разлога. Сви моји из породице, од прадједа, дједа и оца, били су у неку руку “дрвени мајстори”. Уз куће, штале и друге сеоске објекте градили су каце, бачве, бреме, шкафове, жбанове, рукатке за мужу крава, виле, грабље, косишта и друге предмете који су употребљавани за разне сеоске послове - сјећа се Милош. 

Иако најмлађа мушка глава у породици, и сам је провео доста времена са облићем и шараманом, уређујући дуге за каце и друге предмете за свакодневну употребу. 

Љубав према дрводјељству посебно је дошла до изражаја током посљедњег рата. У слободно вријеме између војних обавеза Милош је израђивао муштикле, табакере, крстиће, дрвене кашике, тучкове за бијели лук и друге ситније предмете од дрвета. 

Са крајем рата, иако је убрзо добио и “државни” посао у Рогатици, у којој се скрасио као избјеглица из Доњег Вакуфа, отишао је даље и почео градити троношце, лустере, гусле и плоске за ракију, да би временом дошао до икона разних светаца у дрвету, кандила, свијећњака и других црквених предмета, све у резбарији са различитим мотивима. 

Овај вриједни старина и даље не посустаје. У припреми је више таслака за будуће гусле, иконе и друге предмете којима он удахњује живот, а себи крати пензионерске дане. 

- Ја у ствари и немам слободног времена. Ако нешто не дјељем у мојој импровизованој радионици или око куће која је још у изградњи, онда помажем супрузи у бризи о унучићима или сам у потрази за јаворовим, брезовим, јасиковим, шљивовим или ораховим дрветом, од којих израђујем дрвене рукотворине - казује Милош који, осим рада са дрветом, слика у више техника и израђује разне минијатуре од жице, а кад нађе слободног времена, напише и покоју пјесму. 

 

Поклони

Кроз краћу и непотпуну инвентуру, Милош Грујић каже да је урадио најмање 15 раритетних икона и више од 40 кандила, која су, поред Рогатице и родног Сокоца, дошла до Источног Сарајева, Зворника, Бањалуке, Вишеграда, Бијељине и других околних мјеста. Његова мала умјетничка дјела стигла су и до Београда, Ужица, Чачка, али и Швајцарске, Канаде, Америке и других европских и прекоокеанских земаља. Нешто је продато, али највише поклоњено пријатељима и познаницима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана