Срби у Маглају вијековима имају јак идентитет

“На то указују историјски подаци, као и сачувани или уништени остаци православних објеката, од којих неки сежу далеко кроз вијекове”, навео је Видаковић, који је монографију радио са парохом маглајским Владимиром Кукићем.

Видаковић истиче да ова монографија представља озбиљну историографску студију која почива на релевантним документима и изворима, да има за циљ да разбије тривијалне манипулације историјским чињеницама и прикаже реалну слику.

“Маглај је у периоду Аустроугарске био котар и сједиште српског протопрезвитерата и обухватао подручја од Зенице до Тузле, и као такав био центар многих дешавања”, рекао је Видаковић.

Он је навео податак да су 1886. године Нижу реалну гимназију у Маглају похађала 23 српска ученика, од којих три дјевојчице, а да их је учио и православни свештеник, који је предавао руски језик и филозофију.

Видаковић каже да је у архивима пронађен податак из 1928. године да је на донаторској вечери за породицу чија је кућа изгорјела у Травнику, главни дародавац био Србин - православац Јосиф Симић, тадашњи трговац који је у свом власништву имао већину посједа у Маглају и који је са виђенијим трговцима био члан Збора босанских првака у Сарајеву.

Према Видаковићевим ријечима, Српски културни клуб, који се налазио на мјесту садашње зграде општине Маглај, прва је озбиљна и велика културна институција у Маглају коју је 1931. године основао свештеник Јован Јефтић, а тек наредне године формирано је муслиманско културно друштво, па онда и хрватско.

У архивама се помиње организовање сабора као мјеста окупљања и забаве Срба, а, према сачуваним подацима, прве апотеке, хотеле и друге значајније објекте у Маглају држали су и Аустријанци, Чеси, Словаци, као и успјешни људи из других народа.

Видаковић је указао и на богат духовни живот Срба, напомињући да је Црквена општина 1890. године за потребе богослужења од Војне команде Аустроугарске добила на кориштење бараку бивше болнице у самом центру града, да је плац за градњу купљен 1892. године од Јеврејина Аврама Мусафије, а касније проширен куповином мањег комада од Атифа Хаџиавдића.

“Изградња цркве у Маглају почела је 1904. године, а 1909. године је освештана”, рекао је Видаковић и напоменуо да је ова монографија рађена поводом 110 година од освештања Цркве Светог пророка Илије у Маглају, за вријеме тадашњег свештеника Владимира Пејовића.

Видаковић је напоменуо да је Црква Светог пророка Илије током Првог свјетског рата била претворена у коњушницу, у Другом свјетском рату оскрнављена и дјелимично порушена, а потпуно уништена током ратних сукоба деведесетих година прошлог вијека.

Обнова храма почела је 2003. године, да би 2013. године био проглашен националним спомеником БиХ.

Видаковић је рекао да су на маглајском подручју некада била и два православна манастира - у Крсном пољу и Чакаловцу, за која се вјерује да су изграђена у периоду када је саграђен манастир Озрен у Петрову, а који је задужбина краља Драгутина Немањића, који је као сремски краљ од 1284. до 1321. године управљао областима Усора и Соли.

Он каже да је насеље Крсно поље добило, а и даље носи назив по некадашњем крсту Манастира цара Константина и царице Јелене, за који се не зна када је порушен, а који се налазио на неколико десетина метара високом звонику и био видљив издалека.

Видаковић каже да је приликом прикупљања грађе за израду монографије пронађен податак који негира да је од рушевина манастира изграђена џамија Куршумлија, јер је грађена средином 1500. године, а манастир у Крсном пољу је постојао још 1668. године.

О манастиру Кујунџевача код Чакаловца постоји податак да су његови монаси заједно са списима и документима пребјегли у Бугарску. О постојању манастира свједочи запис да је некадашњи амвон са објекта уграђен у темеље Цркве Светог пророка Илије у Маглају.

На историјско постојање Срба и других народа и даље указују парцеле у катастарским књигама које и даље носе назив “бугарска” или “грчка црква” иако је ријеч о насељима на којима сада живе Бошњаци.

Видаковић је рекао да је монографија на рецензији и да се очекује да би почетком септембра могла бити промовисана заједно са пратећом изложбом архивских фотографија, те одговарајућим културним садржајем.

Према његовим ријечима, сав приход од продаје монографије биће уплаћен за живопис и фрескопис Цркве Светог пророка Илије у Маглају.

Давор Видаковић је доктор социолошких наука и предаје на Правном факултету у Лукавици, а Владимир Кукић је дипломирани теолог и протонамјесник у Маглајској парохији.

Монографија, према Видаковићевим ријечима, почива на релевантним документима и изворима, између осталих, гласило Митрополије дабробосанске “Источник” - бројеви за период од 1885. до 1910. године, илустровани лист “Нова искра” Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” у Београду, архиве Српске православне цркве у Београду и Епархије зворничко-тузланске, те документи Земаљског музеја из Сарајева, као и црквене књиге Маглајске парохије од 1886. године.
Као извори кориштени су и истраживачки радови, путописи и записи, уступљене географске карте из Италије и Француске, те свједочења савремника догађаја.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.