Которварошко село до кога се не може доћи случајно: Дунићи, ни на небу ни на земљи ФОТО

Нема овдје младих људи, као ни у већини села широм земље, али има непрегледне природне љепоте. Само село налази се на стијенама, што га чини додатно оригиналним и специфичним.

Нема ни случајних пролазника, па у ово село, за које и мјештани кажу да се налази ни на небу ни на земљи, морате се упутити с намјером да га посјетите. Недалеко од куће затекли смо Рифета Дунића, једног од четворице становника овог подвлашићког села.

За “Глас Српске” рекао је да је пут приоритет у овом селу, које се налази на пола пута између Кнежева и Котор Вароша, а главобољу им задаје то што ни кола хитне помоћи не могу доћи до овог села, па је било и примјера да људи премину јер нису на вријеме добили помоћ љекара.

- Овај наш крајолик идеалан је за бављење сточарством, посебно  овчарством. На овом подручју нема пуно избора. И у фабрикама је немогуће радити јер нам је све далеко. Проблем је што нема људи, све нас је  мање, па тако нас је сада свега четворо у селу, а нема младих. Тешки су овдје услови за живот, путеви лоши, морамо пуно да пјешачимо, јер је неприступачно. И тако сваки дан, борба, али добро, ништа нам не фали - казао је Рифет. Посебно је тешко зими када снијег паралише село, а каже нам да некада знају бити и по 15 дана без струје.

- Овдје је зими велики снијег, зна да напада и до два метра. Није лако, али се боримо, а у том периоду овце гонимо у једно село крај Градишке. Страшиво је за стоку. Вук је много гори од медвједа, медвјед однесе једно и оде, вук направи огромну штету, али ми горштаци и за то имамо рјешење, а то су опрез и добри пси чувари - каже Рифет.

Шерзад Дунић у овом селу буде и преко зиме. Није никада ни помишљао да напусти родно огњиште. За “Глас” прича да није лако, али има свој мир и слободу. Имају, наглашава, одличан пашњак, али и  воду на сваком кораку.

- Ми смо сви у кондицији јер смо стално у ходу, идемо пјешке, а свакодневно због разних обавеза минимално пређемо између десет и 15 километара. Зими је најтеже, зна и да нестане струје, јер све ово буде под снијегом. Са кобилом на самару дотјерамо све оно што нам је потребно. Није овдје било ни короне ни неке друге болести тог типа, ваљда јој неприступачан терен смета - у шали прича Шерзад.

Живот је овдје тежак, али има и својих предности, потврђује за “Глас” и Несиб Дунић, који истиче да у Дунићима постоје само два годишња доба, односно љето и зима.

- Ја сам овдје само преко љета, зими овце гонимо  у Градишку, јер су у Лијевчу зиме много блаже. Био сам ја раније овдје стално, али живот је тежак, посебно је незгодно зими. Зна да нестане струје и по 10-15 дана. Сада у прољеће је идеално за овчарство, то је основна предност - истакао је Несиб.

Ветеринари

Ветеринаре из Кнежева Ранка Ждеру и Срђана Вученовића затекли смо у селу, јер око стоке увијек има посла.

- Село се налази на 1.000 метара надморске висине, а захтјевно је, да бисмо дошли до стоке и домаћина, морамо да пјешачимо два-три километра. Посебно је незгодно зими, али тада су ту само краве, јер овце гоне у номађење. Све у свему, ово су радни и поштени људи, тако да нам никада није проблем да обујемо чизме, руксак на рамена и увијек се одазовемо позиву у Дуниће -  рекао је Ждеро.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.