Ђоковић: Борна је зрео и позитиван

Ђоковић је прије дуела са Хрватском говорио за телевизију „ХРТ" рекавши да може да се поистовети са Ћорићем јер је био у истој ситуацији.

Новак се прије неколико мјесеци упознао са дјечком из Загреба који је почео да биљежи сјајне резултате и већ се попео на 61. мјесто ATP листе.

„Ћорић је Кирјоса вероватно највећа светска тениска нада. Њих двојица играју фантастичан тенис. Са Борном сам тренирао неколико пута последњих месеци – било ми је драго да тренирамо, да се мало упознамо и разговарамо. Трудим се да му пријатељски и добронамерно помогнем колико год могу јер могу да се поистоветим са њим и његовим одрастањем, развитком и пробијањем у професионалне воде. Свестан сам кроз какве изазове треба да прође јер сам исти пут ја прошао", рекао је Ђоковић у интервјуу за „ХРТ".

Он је навео да је млади Хрват на турниру у Дубаију показао колико је сазрео.

„У њему видим велику зрелост, иако има само 18 година. То је показао на турниру у Дубаију. Изгубио је полуфинале од Федерера прилично убедљиво, ја сам гледао тај меч и спазио сам његов психички приступ мечу који је врло зрео. Био је веома оптимистички настројен – није желео да поклекне или да превише респектује противника. Односио се с поштовањем, али се у њему видела жеља да се врати и бодри себе, чак и када је у другом сету губио са 5:1. То су врлине које се рано препознају у једном тениском шампиону. Желим му све најбоље јер заиста поседује тениски квалитет. Верујем да ће самопоуздање које је стекао у Дубаију и претходних три-четири месеца донети у Краљево и дати све од себе да игра што боље за хрватску репрезентацију".

Хрватски национални тим биће ослабљен неиграњем најбољег играча Марина Чилића који због повреде паузира већ неколико месеци.

„Марин је шампион УС опена, изврстан тенисер који је већ дуги низ година у самом светском врху. Побеђивао је много великих мечева и допринеће екипи, било на терену или ван њега. Сигуран сам да ће бити и покушати да подигне самопоуздање, поготово млађим тенисерима попут Борне Ћорића", додао је Новак.

Међутим, и поред свих проблема, Београђанин не мисли да је Србија већ побjедила.

„Имате изузезтно добле дубл играче – Драгања и Павић који су специјалисти за ту конкуренције. Хрватска је врло комплетан тим и то је оно што покушавам да осталим репрезентативцима и себи говорим – нема много простора за било какво потцењивање. То што Чилић неће играти, или Карловић и Додиг, не значи да смо ми већ победили".

Први тенисер планете већ је једном играо против ’Ватрених’ у Дејвис купу, када је у Сплиту побjедио Чилића и Ивана Љубичића.

„Када смо играли Дејвис куп у Сплиту домаћини су се показали заиста врло добро. Организовали су све, учинили да се осећамо добро и пријатно и да не буде никаквих невоља. Ми ћемо се потрудити да узвратимо услугу, играмо у Краљеву – други пут у каријери да играм ДК ван Београда, изузетно се радујем томе као и све колеге из репрезентације. Немамо много прилике да играмо Дејвис куп у Србији, а камоли негде ван београда јер су то углавном велики сусрети у Светској групи".

Новакова мајка Дијана рођена је у Винковцима у Хрватској, а осим ње, он има још неколико ствари које га везују за ту земљу – први меч на ATP туру одиграо је на турниру у Умагу, а о његовој каријери старао се Никола Пилић.

„(Емануел) Расбергер је увек био изузетно фин и љубазан. Када сам био млађи и док сам се још увек пробијао у тениске воде, он је препознавао таленат и потенцијал и био је увек љубазан да ми уручи специјалну позивницу за турнир у Умагу. Тај турнир заузима посебно место у мојој каријери и увек сам из задовољства играо тамо. Нажалост, сада због распореда турнира и важности неких већих нисам у могућности да се појавим, али ћу се сигурно вратити. Да ли ће то бити једном или више пута пре него што завршим каријеру не знам, али сигурно ћу се вратити јер имам посебан осећај када играм тамо".

Поред Николе Пилића, бригу о Ђоковићу водила је и његова жена Мија, током боравка на академији у Минхену.

„Пут до професионалних вода био је трновит као и сваки други – сваки тенисер се разлику, посебно ми који долазимо са простора Балкана и бивше Југославије с обзиром на то да смо у последње три деценије имали великих проблема (ратови, економски проблеми). Имали смо можда и тежи пут од наших вршњака из неких развијенијих земаља. Такав пут је мене очврснуо и дао ми психолошку снагу да могу издржати све животне изазове са којима се суочавам. Никола Пилић је мој тениски отац, човек који је после Јелене Генчић највише допринео мом тениском развоју. Оберучке ме је прихватио када сам имао 12 година, у његовој академији у Минхену која је можда била и најбоља у Европи у то време. Долазили су Горан Иванишевић, Борис Бекер и многи изврсни тениски шампиони. Његова жена Мија ме је чувала и када моја мајка није била присутна, па сам увек имао осећај да сам код куће. Изузетно сам му захвалан на томе и ситуације, околности и људи са којима сам био окружен су обликовали мој професионални пут".

27-годишњи Србин неколико пута је говорио да би волио да буде пријатељ са највећим ривалима, али да разуме њихову немогућност да се отворе и буду искрени.

„Људи немају прилику да виде са стране какав је живот професионалног тенисера. Све оно што се дешава ван терена, сати проведени у опоравку и припреми, како физичкој, психичкој и тактичкој, одражава се на вашу игру. Тениски живот може бити врло једноличан, у смислу да путујете на исте турнире, посећујете исте хотеле и окружени сте истим људима. Играчи који су у врху имају свој тим и углавном се придржавају њих и са њима деле интимне ствари. То је и нормално јер не можете очекивати да имате близак и присни однос са великим ривалима, пошто ћете се са њима сутра борити на великој тениској сцени. Постоји коректан однос, пун поштовања и уважавања према Федереру, Надалу, Марију, Чилићу. Пре свега према Марину јер причамо истим језиком и са њим се мниого боље разумем и дружим. Са првом тројицом које сам споменуо се чујем ван турнира у неким специфичним ситуацијама – када је неко повређен или када су тренуци велике личне среће, као женидба или нешто слично. Нису то редовни контакти, да се разумемо. Ја немам проблем ни сада да га имам, али разумем зашто они не могу да се отворе и буду пријатељи у правом смислу те речи. Пре свега смо људи, а тек онда тенисери. Верујем да ће доћи време када ћемо сви бити без рекета и осврнути се на оно што смо прошли заједно. Уз лепу чашу вина и осмех, гледајући ка хоризонту, присећаћемо се лепих тренутака заједно са нашим фамилијама. Тако некако видим будућност".

Ђоковић је познат по свом хуманитарном раду и сматра да то није нешто због чега га треба посебно цјенити, већ нешто што је природно и логично.

„Црпим снагу из животне енергије и из уверења да то што радим није нешто посебно, већ природно и логично. Видим то попут нечега што ми је послато као врста одговорности – да помогнем и искористим свој успех и утицај како бих на неки начин, некоме другом улепшао живот. Највише деци јер њима остаје будућност. Нажалост, цео регион је погођен не само поплавама већ и ратовима, и доста је тешка финансијска ситуација. Постоји много фамилија и деце којима је неопходна помоћ. Фондација активно ради и трудимо се да помогнемо колико можемо. Не можемо свима да изађемо у сусрет и зато смо се определили да наша мисија буде образовање деце. Верујемо да је то нешто што је улог за будућност и што деци не може да се одузме. Они ће то сутра искористити како би могли да допринесу бољем свету и животу других људи. То је општа свест која нас окружује, испуњује и коју покушавамо да пренесемо на друге", закључио је Ђоковић за „ХРТ".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.