Улога Вељка Џакуле у егзодусу крајишких Срба

Џакула је 2. марта 1991. године био организатор масовне побуне полицајаца српске националности у Пакрацу, због које су из Загреба у Пакрац стигли хрватски специјалци, да би се у цјелокупан случај умијешала ЈНА, а након тога се скривао у Београду, кад је успоставио везу са америчким амбасадором у Београду Вореном Цимерманом.

Џакула је 12. августа 1991. године извршио самопроглашавање САО Западна Славонија, да би већ сутрадан сам себе прогласио за предсједника владе САО Западне Славоније, иако није била конституисана Скупштина САО Западне Славоније.

Као посљедица Џакулиног политичког авантуризма, Хрватска је 14. августа 1991. године извршила напад на неприпремљене Србе у Окучанима и управо су од тада започели оружани сукоби у Западној Славонији, што је неколико мјесеци касније проузроковало велики егзодус српског становништва из Западне Славоније. Након драматичних догађаја у Хрватској 1991. године, које су обиљежили оружани сукоби паравојних формација Хрватске и крајишких Срба, затим доношења одлуке Сабора Хрватске 25. јуна 1991. године о самосталној Хрватској, а потом и одлуке Сабора о отцјепљењу Хрватске из састава Југославије, па одлуке Скупштине САО Крајине о проглашењу РСК у Книну крајем децембра 1991. године и избора Милана Бабића за предсједника РСК, почетком 1992. године услиједило је међународно признање Хрватске и усвајање Венсовог мировног плана за подручје РСК од стране Савјета безбједности УН, којег је Милан Бабић на сједници Скупштине РСК у Глини одбио да прихвати, због чега је смијењен са функције.

Услиједио је 26. фебруар 1992. године када је у Скупштини РСК у Боровом Селу изабрано ново руководство РСК са Гораном Хаџићем и Здравком Зечевићем на челу, па је тако Џакула изабран за потпредсједника Владе РСК.

Склон самовољи и политичком авантуризму, а поготово обавезама према Хрватској тајној служби које је проширио уз посредовање америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана након побуне српских полицајаца у Пакрацу 2. марта 1991. године, Џакула је искористио своју ојачану позицију у РСК и Србији избором за потпредсједника Владе, настављајући да још интензивније одржава контакте са Јосипом Перковићем који је покривао Хрватску тајну службу и Славком Дегорицијом, припадником ХДЗ-ове власти. Плод такве њихове активности било је потписивање тзв. Даруварског споразума у прољеће 1993. године, без знања званичног руководства РСК, што је третирано као акт издаје, због чега су га припадници Службе безбједности РСК лишили слободе у јесен 1993. године и смјестили у Глински затвор. Послије изласка из затвора Џакули су биле одређене мјере ограниченог кретања и то само на подручју Западне Славоније, а у таквом статусу ја сам га затекао приликом мог избора за предсједника Владе РСК 20. априла 1994. године.

Предаја наоружања

Будући да је почетком маја 1995. године услиједила хрватска злочиначка војна операција "Бљесак" на Западну Славонију, када је у два дана у колонама избјеглица убијено око 300 недужних Срба из Славоније, а хрватске оружане снаге ставиле у окружење око 6.000 Срба код Пакраца, међу којима се налазила и Пакрачка бригада из састава 18. корпуса СВК са око 1.200 припадника, требало је брзо реаговати да се спаси што се спасити да. Иако сам у јуну 1993. године у сисачком Жупанијском суду у одсуству осуђен на 20 година, на основу политички монтиране оптужнице везане за догађаје у Петрињи септембра 1991. године, кад уопште нисам био у Крајини, ја сам као предсједник Владе РСК, већ првог дана војне операције "Бљесак" на позив Јасушија Акашија и генерала Жанвијеа, стигао у штаб UNPROFOR-а у Загреб да бих са представницима државног и војног руководства Хрватске уз посредовање међународних представника постигао договор о прекиду ватре и тако зауставио даље страдање Срба у Славонији. Међутим, захваљујући непромишљеним потезима Мартића и Челекетића првог дана војне операције "Бљесак" и то за вријеме док су у штабу UNPROFOR-а у Загребу вођени преговори о прекиду ватре, што је искористио хрватски преговарачки тим да затежу са временом како би њихове оружане снаге још више напредовале у заузимању територија у западној Славонији, па је Споразум о прекиду ватре потписан 3. умјесто 1. маја 1995. године, а потписали смо га Јасуши Акаши, генерал Жанвије, Шаринић и ја, са далеко неповољнијим условима за српску страну од оних од 1. маја 1995. године.

Била је то веома сложена ситуација, јер је цивилном српском становништву био дозвољен излазак из окружења Пакраца као избјеглицама, док су хрватске оружане снаге под својом контролом држале 1.200 припадника Пакрачке бригаде, који су уз себе имали тешко наоружање, а свему томе је допринијела Команда 18. корпуса СВК и главни штаб СВК у Книну са пуковником Миланом Челекетићем на челу, као и одбијање команде Првог крајишког корпуса Војске РС у Бањалуци са генералом Момиром Талићем на челу, да пруже адекватну помоћ Пакрачкој бригади да се извуче из окружења.

Иако није био представник Срба у Западној Славонији, нити у било ком органу власти на општини Пакрац, а поготово у Пакрачкој бригади, Џакула је искористио хрватску војну операцију "Бљесак" на Западну Славонију и положај у којем су се нашли Срби, а поготово припадници Пакрачке бригаде и ставио се у улогу преговарача са хрватском војном командом и UNPROFOR-ом око предаје тешког наоружања од стране припадника бригаде, гарантујући припадницима Пакрачке бригаде СВК безбједан излазак из окружења ако предају наоружање. Припадници Пакрачке бригаде испоштовали су договор са хрватском војном командом и предали тешко наоружање, али је након тога услиједила класична превара, па се око 1.200 припадника Пакрачке бригаде СВК нашло у притвору Спортске дворане у Бјеловару, који су оправдано оптужили Џакулу за превару. Са том оцјеном сам се и ја сложио као предсједник Владе РСК, јер у потписаном Споразуму о прекиду ватре од 3. маја 1995. године нигдје није стајала таква одредба. Наравно, у притвору у Спортској дворани у Бјеловару са припадницима Пакрачке бригаде се не случајно нашао Џакула, који се већ након 24 часа нашао на слободи, захваљујући својим вишегодишњим везама са хрватским тајним службама и органима власти, који су добро знали зашто се Џакула нашао у затвору 1993. године.

Да би у потпуности извршио задатак у интересима ХДЗ-ове неофашистичке власти, Вељко Џакула је из дворане у Бјеловару уз помоћ официра UNPROFOR-а успоставио везу са мном у Книну, тражећи од мене да дођем у бјеловарску дворану на разговор са представницима ХДЗ-ове власти, што је преведено значило да је и мене хтио подметнути као и припаднике Пакрачке бригаде, како би ме у Бјеловару лишили слободе хрватски органи власти. Наравно, Џакули сам телефонски рекао да ја не комуницирам са органима хрватске власти и њиховом војном командом, већ искључиво са представницима UNPROFOR-а у Загребу и да у споразуму о прекиду ватре, ког сам уз Акашија и Шаринића потписао 3. маја 1995. године не постоји одредба на основу које хрватска војна команда може да хапси припаднике СВК након предаје наоружања, питајући при том Џакулу, како то да ме није уз помоћ официра UNPROFOR-а звао из Пакраца кад је договарао са хрватском војном командом под којим условима ће припадници Пакрачке бригаде предати наоружање.

Дакле, за разлику од Џакуле који се након договореног задржавања у Спортској дворани у Бјеловару од 24 часа, нашао на слободи, припадници Пакрачке бригаде били су разбацани по хрватским затворима, да би не мали број њих касније био оптужен и осуђен на вишегодишње казне затвора, из чега није тешко извести закључак на какав перфидан начин Џакула годинама шурује са хрватским органима власти, али је још трагичније што му успијева да од 2004. године то чини са органима власти у Србији.

Џакула допринио самосталности Хрватске

Како другачије протумачити активности и понашање Џакуле у периоду од 1990. године до данас, него да је његова улога била у функцији хрватске самосталности, међународног признања у АВНОЈ-евским границама и њеног отцјепљења од Југославије, дозирана и усаглашавана са хрватским тајним службама, што потврђује и Џакулин долазак на обиљежавање 17. годишњице хрватске злочиначке операције "Олуја" 5. августа 2012. године.

Да бих поткријепио оцјену о Џакули, презентујем неколико података који то потврђују. У прољеће 1990. године Џакула је постао члан Главног и извршног одбора СДС-а Јована Рашковића, а по својим јавним иступима спадао је у најекстремније Србе на подручју Западне Славоније, јер је био организатор митинга СДС-а Јована Рашковића у љето 1990. године у Пакрацу, те организатор масовне побуне српских полицајаца у Пакрацу почетком марта 1991. године, кад је морала интервенисати и ЈНА, због чега ју је ХДЗ-ова власт квалификовала као агресора на Хрватску.

Џакула је 12. августа 1991. године извршио самопроглашење САО Западна Славонија, да би већ сутрадан сам себе прогласио за предсједника Владе САО Западне Славоније, а као посљедицу Џакулине самовоље, Хрватска је преко својих снага напала Окучане и од тада су започели оружани сукоби у Западној Славонији, што је имало за посљедицу егзодус српског народа из Западне Славоније.

Џакула је био потпредсједник Владе РСК 1992. и 1993. године, а да при том никад није био ни оптужен ни осуђен од стране хрватског правосуђа. На другој страни као парадокс је чињеница да је неколико хиљада анонимних крајишких Срба осуђено у одсуству на вишегодишње казне затвора у периоду од 1991. до 1995. године због оружане побуне и они се не могу враћати у завичај, док Џакула кокетира на релацијама хрватске и српске власти, у што спада и позив Јосиповића да присуствује обиљежавању 17. годишњице операције "Олуја" у Книну.

Стављајући се у улогу главног арбитра свих догађаја у РСК од 1991. до 1995. године у којима је он 1990. и 1991. године учествовао као један од најекстремнијих Срба у Крајини и заводећи и Србе из Западне Славоније, Џакула је у свом казивању у документарном филму РТС-а "Пад Крајине" из 2006. године изрекао читав низ неистина о догађајима у РСК у периоду од 1991. до 1995. године. При том није изрекао ниједну реченицу о погубној политици неофашистичке ХДЗ-ове власти према крајишким Србима од 1990. године па завршно са злочиначким војним операцијама "Бљесак" и "Олуја" 1995. године.

У кокетирању на релацијама ХДЗ-ове власти, српске власти и међународне заједнице, Џакула је дошао и до Српског демократског форума (СДФ) са којим извлачи немала девизна средства за наводне битне пројекте за крајишке Србе, па је тако и дошао до познате покојне Борке Вучић, која му је мјесец дана прије саобраћајног удеса, из девизног фонда којег је водила одобрила 50.000 евра за један од пројеката у Западној Славонији, за која средства Џакула још није положио рачун.

Дакле, Џакула нема право да било ком Србину из Крајине дијели лекције о моралном и демократском понашању и да при том на перфидан и подмукао начин преко СДФ, као кривце за трагичну судбину крајишких Срба тражи у Книну и Београду и на тај начин амнестира неофашистичку политику ХДЗ-ове власти према Србима у Хрватској.

Сопствена дисквалификација

Одлучити се да прихвати позив Јосиповића и тако увелича обиљежавање 17. годишњице "Олује" 5. августа 2012. године у Книну, како би својим присуством у име крајишких Срба дао легитимитет тој злочиначкој војној операцији, а потом дневном листу "Политика" 7. августа 2012. године дати интервју у којем истиче да му је преко главе прекопавање костију и бројања крвних зрнаца, истицање митова и одржавање парастоса, спада у високо неморалан чин Џакуле. Тиме је сам себе и СДФ дисквалификовао да се било гдје појави као представник или заштитник Срба из Крајине, односно из Хрватске, док је на другој страни Јосиповић на перфидан начин наставио да велича "Олују" и понижава крајишке Србе.

Да политички авантуризам Џакуле буде још трагичнији за Србе из Западне Славоније говори податак да је као један од најекстремнијих припадника СДС-а почетком марта 1991. године предводио побуњене српске полицајце у Пакрацу, против ХДЗ-ове власти, што је касније био увод у оружане сукобе у Западној Славонији у љето 1991. године са хрватским бојовницима и егзодус српског народа из Западне Славоније у јесен 1991. године. ХДЗ-ова власт почетком маја 1995. године је извела злочиначку војну операцију "Бљесак" протјеравши преостали дио Срба из Западне Славоније. У само два дана хрватски бојовници су у колонама избјеглица ликвидирали око 300 недужних српских цивила из Западне Славоније и све то није било довољно за Џакулу да прекине кокетирање са хрватском влашћу.

И поред чињенице да је Џакула са подручја Западне Славоније, гдје се налази Јасеновац и Стара Градишка, које су усташе НДХ Анте Павелића у периоду од 1941. до 1945. године претвориле у највећа мучилишта и губилишта Срба на тлу бивше Југославије, нису били довољна упозорења за Џакулу да се у јавности не поиграва са њиховим костима и крвним зрнцима.

И овом приликом подсјећам Џакулу да је у логору Јасеновац пуних 1.337 дана и ноћи спроведен најгнуснији злочин против Срба, Јевреја, Рома и свих других противника усташког НДХ и да је на територији НДХ било формирано 26 концентрационих логора, међу којима и три концентрациона логора за дјецу - једина на тлу Европе.

Полазећи од званичног податка да је у логору Јасеновац погубљено око 700.000 жртава, од којих је преко 90% било Срба и да се тај логор налазио на подручју Западне Славоније у којој је живјело већинско српско становништво, нема ваљда дилеме да су у њему најбројније жртве били Срби са подручја: Поткозарја, Подгрмеча, Славоније, Баније, Кордуна и Лике, уз немали број допремљених Срба свих узраста са подручја БиХ и Србије. Наравно, најтрагичнија судбина Срба са крајишких простора су Срби са подручја Козаре, јер је у концентрационе логоре на територији НДХ било стрпано 68.500 Козарчана, међу којима је било 23.580 дјеце старости до 15 година. За вријеме Другог свјетског рата на територији НДХ животе је изгубило 74.762 дјеце, од којих је 60.643 дјеце убијено или уморено, а само у концентрационом логору Јасеновац је убијено 19.432 дјеце, односно дјечака и дјевојчица, јер дјеца нису била поштеђена ако су били Срби, Јевреји или Роми, будући да је чиста хрватска држава могла бити само држава Хрвата, како су је замислили њени идеолози приликом формирања НДХ, а добро је познато да су те монструозне злочине чиниле усташе НДХ као припадници хрватског народа. Ту чињеницу морају стално имати пред собом и на уму хрватски државни и политички функционери, а поготово Иво Јосиповић и Зоран Милановић који истичу да су антифашисти, а да не говорим о једном Србину који се представља као заштитник Срба из Крајине.

Међу недужне жртве неофашистичке ХДЗ-ове власти, чији је програм 1990. године почивао на идеологији НДХ из 1941. године, спада протјеривање око 260.000 крајишких Срба са вјековних огњишта у хрватској злочиначкој операцији "Олуја", те ликвидација око 2.000 недужних крајишких Срба пред кућним прагом за вријеме и након операције "Олуја", међу којима је било 532 жене и 19 дјеце, као и 1.800 несталих крајишких Срба, за којима годинама трагају њихови најближи, па се поставља отворено питање Џакули, због чега је њему преко главе прекопавање костију и бројање крвних зрнаца, те парастоса који су посвећени жртвама.

Игнорисање злочина

Придајући сваке године посебан значај тзв. домовинском рату у периоду од 1991. до 1995. године и величању резултата војних операција "Бљесак" и "Олуја" из 1995. године, кад су Туђманови бојовници са вјековних огњишта протјерали више од 260.000 крајишких Срба, којима је Хрватска такође домовина, политичка и државна руководства Хрватске и хрватска јавност сваке године свјесно избјегавају да истакну да су лички Срби у мјесту Срб дигли устанак против фашизма, као и резултате, те огромне жртве крајишких Срба у борби против нацизма и фашизма у Другом свјетском рату. Избјегавају и осуду монструозних злочина које су усташе НДХ починиле над стотинама хиљада Срба, а поготово над десетинама хиљада дјеце у Другом свјетском рату.

Државна руководства Хрватске, укључујући све парламентарне и ванпарламентарне странке у Хрватској, као и медији од половине 1990. године, односно доласка ХДЗ-а на власт, више се на јавној сцени баве догађајима у Блајбургу почетком маја 1945. године, оптужујући комунисте и партизане за погибију једног броја припадника усташког покрета приликом њихова бјекства из земље, него најмонструознијим злочинима које су за вријеме Другог свјетског рата починили усташки злочинци као припадници хрватског народа, над стотинама хиљада недужних Срба и српске дјеце, као да ти злочинци нису као усташе припадали хрватском народу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.