Урош Тошковић - Бунтовник гаравог лица и чистог срца

Тошковић је важио за једног од најбољих свјетских цртача 20. вијека, према оцјени многих ликовних критичара из Европе и шире. Посљедње године живота провео је живећи аскетски у Бару, гдје је и стварао.

Иако је првенствено покушао да буде пјесник, жеља за сликарством и цртањем је превладала.

Тошковић је 1957. године био један од оснивача друштва “Балтазар”, чији чланови су били Леонид Шејка, Синиша Вуковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки, а које је 1958. године постало легендарно друштво “Медиала”.

На вијест о Тошковићевој смрти стигле су бројне реакције из умјетничког свијета. Бањалучки сликар Ренато Ракић рекао је да је Тошковић уистину имао изузетан ликовни таленат.

- Најтеже је опстати и бити чист, вјеровати у себе и стварати мимо лажних увјерења, трендова и наметања. Бити добар по свим моделима ликовног језика, а од стране колега имати поштовање. Све је то имао Урош. Стварати деценијама је само одлика истинског дара - казао је Ракић.

И велики српски сликар Милош Шобајић имао је само најљепше ријечи о Тошковићу и његовом раду.

- Ја Тошковића знам 50-60 година и сигуран сам да је он најбољи цртач данас, и много пре данас. Величанствен је. Измислио је један тип цртања који је апсолутно његов. Посебно га ценим због тога. Он је покушавао и да слика, али, наравно, није сликар, а као цртач је ненадмашан био и остао. Измислио је да буде луд. То му се свиђало. Он није луд уопште. Он је изузетно интелигентан и образован чак, али тај стил му се изузетно допао и добро му је и стајао - истакао је Шобајић за “Глас Српске”.

Тошковићевим ликом и дјелом се бавила историчарка умјетности Драгиња Кујовић.

- Тошковић се у Београду креће у кругу авангардних умјетника који траже алтернативу умјетности социјалистичког реализма, окупљени око групе “Медиала”. Већ тада је својим авангардним наступима обезбиједио да се његово име нађе на страницама свјетске историје умјетности - написала је Кујовићева. 

Она биљежи и да је Тошковић “камион цртежа оставио када је из Београда отишао у Париз 1956. године као стипендиста француске владе”, гдје уписује школу Лијепих умјетности, код професора Мориса Бријасона. Трећу по реду ликовну академију Тошковић је завршио са високом оцјеном. Живи са сликарима који су се окупљали на обалама Сене, на париским улицама, дружи се са обичним свијетом, пијанцима, скитницама, просјацима, моделима, проституткама. Његови цртежи, односно његова линија освојила је париску ликовну критику и сликаре, међу којима је владало мишљење да је Урош Тошковић најбољи цртач свијета. Двадесет година је тако живио у Паризу, гдје је упознао највеће умјетнике тог доба, попут Пикаса, Далија, Сартра и Јонеска. Позната је анегдота да је Пикасо желио да купи један од његових цртежа, али му је Тошковић одговорио: “Скуп сам ја за тебе.”

У  једном интервјуу Тошковић је казао да би сви умрли да су годину дана живјели као он.

- Све је записано, само треба знати. Али, треба познавати себе. Али ми смо изгубили то. Ја то нисам изгубио. Ја то његујем. Сви би умрли за годину дана да су живјели као ја. Али то је енергија. Ја сам преко четрдесет година провео по хотелима. Живио сам у многим по Црној Гори. Зашто? Да се изолујем, да путујем, да будем сам са собом. Ја нијесам неко, али стварно ми причињава задовољство да имам свједоке - објаснио је тада Тошковић.

Тошковић је увијек говорио да он и када слика, заправо црта, и тиме објаснио свој однос према цртежу.

- Достојевски је цртао када је писао, а није сликао. О чему се ради? Ја и кад сликам - цртам. Цртеж је самоодбрана, ту нема џа или бу, црно-бијело, трећег нема - истицао је Тошковић.

Прије неколико година издата је и монографија о овом “бунтовнику гаравог лица и чистог срца”.

Историчарка умјетности Анастазија Мирановић записала је једном приликом да је код Тошковића невидљива гранична линија одвајања умјетника од човјека.

- Ако постоји у савременој црногорској умјетности умјетник који живи своју умјетност, код којег је невидљива гранична линија одвајања умјетника од човјека, онда је то Урош Тошковић. Несхватљив, неприлагођен, запуштен, застрашујући је створитељ свог дјела, а такво је и само његово дјело. Урош се никоме не удвара, својим цртежима, сликама, скулптурама, инсталацијама… али, ни својим ријечима, погледима, понашањем. Он је такав какав јесте и то је његова слобода, стваралачка и људска. Она је његов избор колико и усуд - написала је Мирановићева.

Тошковићева умјетност није происходила из осликаног лудила, него управо супротно, лудило је у њој проналазило неку врсту алибија.

Критичари о њему

Урош Тошковић је био сликар свога доба и његова дјела показују исти онај ужас који показују све умјетности 20. и 21. вијека. То су углавном аветињски портрети са којих избија посебно увјерљив дах ужаса.

Подсјећају на слике Френсиса Бејкона, ако се одстрани “реалистична” црта Бејконовог сликарства. Рекло би се да је Тошковић са овим сликарем сродник у умјетности, ако би се тражила нека паралела са свијетом.

Ипак, други аспект повлачења паралела је много садржајнији - Урош Тошковић је умјетник који долази са подручја Црне Горе и тешко се може заобићи мисао да је он заиста један у низу великана из Црне Горе који причају о ђаволу. Демонско у Тошковићевим сликама можемо уочити и у дјелима Живка Николића у филму, Миодрага Булатовића и Михаила Лалића у прози, те Новице Тадића у поезији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.