Ријечи поред улице дивљег кестена

Ријечи поред улице дивљег кестена 24.10.2009 17:00 | Александра Рајковић

"Хтео сам да покажем како у врло различитим епохама постоји непокретна константа. Свеприсутност љубави и смрти."

Ова реченица српског писца Данила Киша као да бдије над недавно отвореном изложбом у свечаном салону Железничке станице у Београду, поводом 20 година од смрти овог мага књижевности.

Поставка "Данило Киш - човек који је волео возове" обухвата фотографије, документе, дипломе и новинске чланке које је Киш објављивао. Симболично, отворена је у јесен, годишње доба, кога се Киш дотакао у "Раним јадима".

"С јесени, када почну ветрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце, с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о земљу. A дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају звезде - вртоглаво. Онда удари о тле с тупим криком. Не рађа се као птица из јајета, постепено, него се одједном распрсне длакава љуштура, изнутра величастоплава, а из ње искачу враголасти, тамни мелези, зацакљених образа, као јагодице насмејаног црнца".

Посјетиоци могу да виде на паноима колажно представљене  текстове које су други писали о Кишу.

Међу изложеним радовима су и принтови на којима су представљене фотографије Железничке станице у Београду из педесетих година, затим из Зеленике, у коју је Киш путовао, као и дирекција Железничке станице у Суботици.

Љубитељима литературе овог писца позната је његова везаност за возове и жељезницу. Његов отац Едуард који је од двадесетих година прошлог вијека радио на државној железници, крунисао је свој рад уређивањем "Југословенског и интернационалног аутобуског, бродарског, жељезничког и авионског Кондуктера", једног реда вожње чији је примјерак из 1938. године сачуван у Кишовој заоставштини.

Тај примјерак је Киш сматрао завештањем које је имало значајног утицаја на његово књижевно дјело.

Киш је био српски књижевник и дописни члан Српске академија наука и уметности. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за Општу књижевност.

Киш је умро је у Паризу 15. октобра 1989. године, сахрањен је у Београду у Aлеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Организатори изложбе су Библиотека града Београда, Музеј Железница Србије и центар за културне иницијативе "Култура". Основу изложбе чини материјал који је током марта ове године истим поводом био изложен у Културном центру Србије у Паризу. Изложба ће бити отворена до 30. октобра.

"Са шеснаест година, ако желите да знате, ја сам се излечио од тих професорских појмова славе, која се постиже кроз литературу, од вечности итд... Дело ишчезава у духу са смрћу. У исто време, није немогућно да бих, приликом преласка реке смрти у Хароновој барци, волео са собом понети своја целокупна дела... питам се да ли би било лакше тако умрети" - написао је Данило Киш у "Горком талогу искуства".

Његово дјело није и неће ишчезнути. Књижевна ватра коју је оставио и даље букти међу читаоцима. С јесени, кад почну вјетрови...

Дјела

Данило Киш један је од најважнијих и умјетнички најмоћнијих аутора у генерацији, која је почетком шездесетих година успјешно ушла у нове токове свјетске књижевности. Књиге Данила Киша брзо су стицале европску репутацију и преведене су на многе језике. Међу његовим познатим дјелима су  "Час анатомије", "Енциклопедија мртвих", "Гробница за Бориса Давидовича", "Рани јади" "Башта, пепео" и  "Пешчаник".

Награде

Збирку приповједака "Енциклопедија мртвих", за коју је добио Aндрићеву награду, Киш је објавио 1984. године. Двије године касније добио је награду "Скендер Куленовић" и француски орден "Витез умјетности и књижевности", а 1987. године Седмојулску награду. Те године, већ оболио од рака плућа, преводио је Лотреамона, Верлена и Кенове "Стилске вежбе".



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица