Милан Нешковић, редитељ: Комад Швајцарска емотивна вртешка хумора и мука

Почео је овако причу за "Глас Српске" редитељ из Београда Милан Нешковић о комаду "Швајцарска", који ће отворити најзначајнију позоришну манифестацију у Српској Театар фест "Петар Кочић" у Народном позоришту РС. Представа по тексту Петра Михајловића "срешће" се са публиком 17. маја на великој сцени, а како Нешковић најављује, све оне који дођу очекује емотивни и аудио/визуелни спектакл.

- Ово је својеврсна емотивна вртешка у којој се смењују хумор и мука. Некада се и не смењују. Ту су заједно све време. Свако ко је одрастао на овим просторима тачно зна о чему причам, а да нисам ништа рекао. Е то је позориште и то је ова представа. Савремена, проблемски језиво актуелна, сурова и смешна, али и много боли на тренутке. Не плашим се за публику. Напротив. Навикли смо на много горе. Због тога ми је јако жао - нагласио је редитељ.

Суштина његових режија и редитељског стила, наставља причу Нешковић, су увијек и свуда, отклон, помјереност и ишчашеност саме реалности која нас окружује. Комад "Швајцарци" дао му је доста простора за ту врсту игре, а самим тим и глумцима.

- Ово је комад о пет линија приче које се сублимишу у једну исту причу коју причамо сами себи, свесно или несвесно сваки дан, и ако нешто не урадимо поводом те приче, и наша ће је деца причати, као што је ми причамо на исти начин као и наши родитељи. Ту лежи ваша трагичка кривица, драги мама и тата. Оставили сте нам свет горим него што су га ваши родитељи оставили вама. Ми не желимо да направимо исту грешку. Ово је представа о тим људима, али опет, и Мирко је у "Маратонцима" толико силно бежао од усуда породице да је на крају постао гори од свих својих предака. Та менталитетска црта нам је изгледа урезана у ДНК - истиче редитељ који је прошлог мјесеца имао успјешну премијеру у Сомбору гдје је оживио комад "Маестро", посвећен једном од најпознатијих сомборских сликара Милану Коњевићу.

Ослушкивањем живота позоришта у себи и себе у позоришту дошао је до закључка да је театар у региону одавно изгубио улогу да утиче на било шта па и само на себе.

- Добра представа је данас ексцес. Погледајте имена аутора по позориштима и фестивалима у целом региону. Смењују се исти људи. Неко би рекао, кад ће да сјашу ови? А истина је да је то најбоље што имамо. Морамо да прекинемо да кривимо учитељицу зато што смо добили јединицу из математике на пример. Ми морамо да се променимо како бисмо променама утицали на позориште да се промени, не бисмо ли у будућности, можда, некада, надам се, имали позориште које може да мења ствари - прича редитељ и додаје да не треба одустајати, већ константно опомињати себе позориштем, како нам се ствари, пре свега из историје, никада више не би поновиле.

На питање колико је тешко бити умјетник, млад умјетник у времену у којем живимо, или је то увијек једнако тешко, врло прецизно је одговорио.

- Када у реченици имате речи уметник, време, живот и тешко, све алудира на питање материјалног. Мени често буде нелагодно када причамо о овим темама будући да доста радим и више него пристојно зарађујем имајући у виду да ми је отац пре пар месеци умро са 40 година радног стажа и пензијом од 160 евра. Али онда се тргнем и схватим да се уз лекаре и професоре, бавимо једним од најплеменитијих послова на свету, а да због тога нисмо адекватно субвенционисани - сматра Нешковић и напомиње да када ово говори не мисли о финансијским, већ о моралним субвенцијама једног друштва.

Оне су, истиче редитељ, најпотребније.

- Сви смо свесни да нам плате никад неће бити адекватне учинку у друштву, лекарима тек никад, али то исто друштво би могло да посвети мало више пажње, ода признање и изгради систем у којем ће нам најбитнија, а ако мене питате и једина потребна, бити министарства здравља, образовања и културе. То чини једну нацију комплетно здравом. А тада ће нам свима бити лако да живимо, без обзира на то да ли смо млади или уметници - закључио је Нешковић.

Рад у НПРС - остварење жеље

Нешковић је, како каже, још као клинац редитељ желио да ради комад у Народном позоришту РС. Његова фасцинација послије осам година је још већа када је видио у ком смјеру се ансамбл развијао.

- Жао ми је што у представи имамо простора само за десет ликова будући да постоје глумци који нису у овој подели, а са којима јако желим да сарађујем, но једна од жеља ми се испунила, надам се на обострано задовољство. Још од првог директног сусрета са ансамблом на пробама представе моје колегинице са класе Снежане Тришић, која је имала ту срећу да одмах по дипломирању режира у овој кући, желио сам да сарађујем са њима. Фасцинирала ме је потентност ансамбла која се ретко среће ван београдских институционалних позоришта. Осам година касније, сада као млад редитељ, као што ви рекосте, схватам да се ништа није променило у међувремену - рекао је Нешковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.