Milan Nešković, reditelj: Komad Švajcarska emotivna vrteška humora i muka

Počeo je ovako priču za "Glas Srpske" reditelj iz Beograda Milan Nešković o komadu "Švajcarska", koji će otvoriti najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srpskoj Teatar fest "Petar Kočić" u Narodnom pozorištu RS. Predstava po tekstu Petra Mihajlovića "srešće" se sa publikom 17. maja na velikoj sceni, a kako Nešković najavljuje, sve one koji dođu očekuje emotivni i audio/vizuelni spektakl.

- Ovo je svojevrsna emotivna vrteška u kojoj se smenjuju humor i muka. Nekada se i ne smenjuju. Tu su zajedno sve vreme. Svako ko je odrastao na ovim prostorima tačno zna o čemu pričam, a da nisam ništa rekao. E to je pozorište i to je ova predstava. Savremena, problemski jezivo aktuelna, surova i smešna, ali i mnogo boli na trenutke. Ne plašim se za publiku. Naprotiv. Navikli smo na mnogo gore. Zbog toga mi je jako žao - naglasio je reditelj.

Suština njegovih režija i rediteljskog stila, nastavlja priču Nešković, su uvijek i svuda, otklon, pomjerenost i iščašenost same realnosti koja nas okružuje. Komad "Švajcarci" dao mu je dosta prostora za tu vrstu igre, a samim tim i glumcima.

- Ovo je komad o pet linija priče koje se sublimišu u jednu istu priču koju pričamo sami sebi, svesno ili nesvesno svaki dan, i ako nešto ne uradimo povodom te priče, i naša će je deca pričati, kao što je mi pričamo na isti način kao i naši roditelji. Tu leži vaša tragička krivica, dragi mama i tata. Ostavili ste nam svet gorim nego što su ga vaši roditelji ostavili vama. Mi ne želimo da napravimo istu grešku. Ovo je predstava o tim ljudima, ali opet, i Mirko je u "Maratoncima" toliko silno bežao od usuda porodice da je na kraju postao gori od svih svojih predaka. Ta mentalitetska crta nam je izgleda urezana u DNK - ističe reditelj koji je prošlog mjeseca imao uspješnu premijeru u Somboru gdje je oživio komad "Maestro", posvećen jednom od najpoznatijih somborskih slikara Milanu Konjeviću.

Osluškivanjem života pozorišta u sebi i sebe u pozorištu došao je do zaključka da je teatar u regionu odavno izgubio ulogu da utiče na bilo šta pa i samo na sebe.

- Dobra predstava je danas eksces. Pogledajte imena autora po pozorištima i festivalima u celom regionu. Smenjuju se isti ljudi. Neko bi rekao, kad će da sjašu ovi? A istina je da je to najbolje što imamo. Moramo da prekinemo da krivimo učiteljicu zato što smo dobili jedinicu iz matematike na primer. Mi moramo da se promenimo kako bismo promenama uticali na pozorište da se promeni, ne bismo li u budućnosti, možda, nekada, nadam se, imali pozorište koje može da menja stvari - priča reditelj i dodaje da ne treba odustajati, već konstantno opominjati sebe pozorištem, kako nam se stvari, pre svega iz istorije, nikada više ne bi ponovile.

Na pitanje koliko je teško biti umjetnik, mlad umjetnik u vremenu u kojem živimo, ili je to uvijek jednako teško, vrlo precizno je odgovorio.

- Kada u rečenici imate reči umetnik, vreme, život i teško, sve aludira na pitanje materijalnog. Meni često bude nelagodno kada pričamo o ovim temama budući da dosta radim i više nego pristojno zarađujem imajući u vidu da mi je otac pre par meseci umro sa 40 godina radnog staža i penzijom od 160 evra. Ali onda se trgnem i shvatim da se uz lekare i profesore, bavimo jednim od najplemenitijih poslova na svetu, a da zbog toga nismo adekvatno subvencionisani - smatra Nešković i napominje da kada ovo govori ne misli o finansijskim, već o moralnim subvencijama jednog društva.

One su, ističe reditelj, najpotrebnije.

- Svi smo svesni da nam plate nikad neće biti adekvatne učinku u društvu, lekarima tek nikad, ali to isto društvo bi moglo da posveti malo više pažnje, oda priznanje i izgradi sistem u kojem će nam najbitnija, a ako mene pitate i jedina potrebna, biti ministarstva zdravlja, obrazovanja i kulture. To čini jednu naciju kompletno zdravom. A tada će nam svima biti lako da živimo, bez obzira na to da li smo mladi ili umetnici - zaključio je Nešković.

Rad u NPRS - ostvarenje želje

Nešković je, kako kaže, još kao klinac reditelj želio da radi komad u Narodnom pozorištu RS. Njegova fascinacija poslije osam godina je još veća kada je vidio u kom smjeru se ansambl razvijao.

- Žao mi je što u predstavi imamo prostora samo za deset likova budući da postoje glumci koji nisu u ovoj podeli, a sa kojima jako želim da sarađujem, no jedna od želja mi se ispunila, nadam se na obostrano zadovoljstvo. Još od prvog direktnog susreta sa ansamblom na probama predstave moje koleginice sa klase Snežane Trišić, koja je imala tu sreću da odmah po diplomiranju režira u ovoj kući, želio sam da sarađujem sa njima. Fascinirala me je potentnost ansambla koja se retko sreće van beogradskih institucionalnih pozorišta. Osam godina kasnije, sada kao mlad reditelj, kao što vi rekoste, shvatam da se ništa nije promenilo u međuvremenu - rekao je Nešković.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.