Илија Гајица, добитник награде Златна сова, за Глас Српске: Умјетност помаже да преживимо ратове и уништења
Београд - "Војник ничије војске" је роман одрастања. Пре неких седам-осам година, када је постало сасвим јасно да су све политичке промене на овим просторима привидне, а да је једино известан наш даљи и убрзани пад у сваком погледу, осетио сам снажну потребу да испричам причу о некадашњој земљи из угла моје генерације.
Овим ријечима умјетник из Београда Илија Гајица "оправдава" награду "Златна сова" која му је припала на конкурсу за најбољи необјављени роман Завода за уџбенике и наставна средства Источно Ново Сарајево. За "Глас Српске" говорио је о овом рукопису, али и о другим врстама умјетности којима се бави.
- Одрастали смо у жељи и уверењу да је пред нама извесна мирна будућност, да је наша основна дужност саосећање према сваком човеку без обзира на његову националност. Било је незамисливо да ћемо живети у земљи која из образовног система истерује књиге, музичку и ликовну уметност, а да ће за узоре бити постављени насилници и примитивци - каже Гајица.
Побједнички роман који тек треба да стигне до читалаца карактерише као "подсјећање на време када смо били људи".
- Истовремено, роман говори о фабрици лажи комунистичког система. Зато је једна од основних драматуршких линија приче о бившој земљи - такмичење у лагању. Оно се одвија у локалној кафани, све до завршне, победничке лажи - открива умјетник коме ће "Златна сова" бити уручена у септембру.
Пошто годинама исказује креативност у различитим видовима стваралаштва, има своје виђење улоге умјетности у 21. вијеку.
- Нажалост, показало се да уметност не утиче на глобалне тежње ка ратовима и уништењима. Она нам може помоћи да их преживимо. Рекао бих да је највећа вредност уметности - утеха - сматра Гајица.
Писање не схвата као обавезу већ као потребу.
- Једноставно, морам да пишем, имао или немао слободног времена. Већ двадесетак година вежбам пишући различите форме - прича умјетник који иза себе има више редитељских остварења.
Прошле године је режирао филм о композитору Стевану Христићу, а био је и косценариста овог остварења.
- Већ дуго сам телевизијски редитељ који сања биоскопско платно. Захваљујући Школској редакцији РТС-а, последњих година имам прилику да снимам игране телевизијске филмове посвећене нашим композиторима. То јесу биографски филмови, али истовремено и бајке, блиске естетици оперете, али и циркуса - објашњава Гајица, напомињући да је највеће постигнуће када гледалац закључи да је музика славних српских композитора лијепа и узбудљива.
Помало неочекивано, додаје, реакције публике су исте и на фестивалима у иностранству.
- Нисмо наишли ни на какву препреку у разумевању - наизглед - локалних прича. Уметност је универзалан језик, а ми имамо уметнике и дела на која можемо да се позовемо - указује Гајица.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
